I posle svega, smrt: „Dilan Dog – Priča o nedokučivoj gospi“

Pre samo nekoliko dana, istraživač noćnih mora Dilan Dog napunio je 37 godina i ovo je pravi trenutak da se osvrnemo na jedno kapitalno izdanje na našem jeziku posvećeno njemu – „Priču o nedokučivoj gospi“.

Ukoliko nikada niste čitali Dilana Doga, postoji nekoliko činjenica koje treba da znate o liku koji je Ticijano Sklavi stvorio za izdavačku kuću Serđo Boneli Editore 1986. godine.

To je u osnovi horor strip koji ne beži od krvi i telesnih užasa, ali i strip koji obavezno ima metatekstualnu dimenziju punu referenci na razna umetnička dela i često sa zaključkom da su pravi monstrumi zapravo ljudi.

Dilan Dog je privatni istraživač koji je istovremeno veoma prizeman u traženju najlogičnijeg i najrealnijeg rešenja svake misterije i nepopravljivi romantik koji se iznova zaljubljuje i kome srce iznova biva slomljeno.

Smrt je ne samo jedna od osnovnih tema i Sklavijevih muza pomoću koje se on decenijama bori protiv depresije, već i prava osoba u serijalu, koja se pojavljuje više puta i sa kojom se Dilan iznova susreće.

Izdanje Veselog četvrtka „Priča o nedokučivoj gospi“ posvećeno je baš toj Sklavijevoj opsesiji smrću i na 510 stranica donosi četiri priče iz njegovog dugogodišnjeg opusa u kojima baš ona ima neki uticaj na radnju.

Epizoda „Iza ogledala“, koju je crtao Đampjero Kazertano, predstavlja prvo fizičko pojavljivanje Smrti u „Dilanu Dogu“ i trenutak kada je ovaj strip po prvi put stekao brojne fanove koji su shvatili da se tu krije „nešto više“ od običnog stripa.

Ona je nastala u eri kada je ceo strip bio mnogo krvaviji nego danas i kada se nije marilo za hepiend, već je užas bio opipljiv na svakoj stranici, nalik napetom horor filmu.

U pratećim tekstovima navodi se kao preporuka za one koji se pitaju zašto treba da čitaju Dilana Doga i sklon sam da se složim, ali čak i da vam se ona ne dopadne, ovaj serijal sigurno ima neku epizodu i za vas.

„Priču ni o kome“ nacrtao je Anđelo Stano i ona donosi naizgled apsurdnu i izlomljenu priču koja tek na kraju ima smisla ako ste dobro pratili, a možda čak ni tad.

U njoj se referiše na čuveno pitanje šta nekome prolazi kroz glavu u umirućim trenucima, a Sklavi nam nudi tumačenje koje je bilo prilično ispred svog vremena i vrlo hrabar potez.

Ova epizoda ima dosta referenci koje će prepoznati samo oni koji su već čitali serijal, ali se isto tako u njoj može uživati i bez ikakvog predznanja.

„Tri puta nula“ crtački je rad Bruna Brindizija i ona horor naizgled menja za melanholiju i depresiju, a, isto kao i u prethodnoj priči, u njoj dominiraju zimski prizori.

To je još jedna epizoda u kojoj sve ima smisla tek na kraju, a koja pored jedne vrlo zanimljive ideje o tome da postoji više Smrti donosi i Gručove neobično duge monologe.

Osim njega, i drugi sporedni likovi imaju zanimljiva viđenja sveta oko sebe i, poput filozofa, doživljavaju otkrovenja i „eureka“ trenutke koji dovode čitaoca do smeha.

„Nedokučiva tajna“ je još jedna saradnja sa Stanom i najsvežiji Sklavijev rad u izdanju, koji na odličan način zaokružuje ovo izdanje.

Za razliku od prve tri epizode, ona je obojena modernije i podseća na neki jesenji akvarel koji se čita mnogo laganije od njih.

Tu vidimo nagoveštaje Sudnjeg dana koji bi samo naš dobro poznati istraživač mogao da preživi i saznajemo da on više nema strahopoštovanja prema Smrti, već samo bes i ozlojeđenost.

Još puno toga mogao bih da pišem o ovom izdanju i za to bi trebalo dosta prostora, ali sve će vam biti rečeno i objašnjeno kroz odlične prateće tekstove u njemu.

To nije lako štivo za jedno popodne, već pravi dokaz zašto „Dilana Doga“, kao i strip uopšte, treba shvatiti ozbiljno i čuvati njegovu univerzalnost i za buduće generacije.