Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
O gospodi bez kuća

Ovaj grad kao da zna da krckamo naš boravak ovde, pa me sladi onim najboljim što njegova sezona može da ponudi. Ova zima je jedna od najlepših u poslednjih šest godina. Sunce ne prestaje da sija već nedeljama. Čak su se i neke trešnje rascvetale. Možda preterujem, ali da nemam porodicu, ostala bih ovde da živim i kao beskućnik.

Negde sam jednom čitala jedan intervju nekog njihovog dizajnera i ilustratora i na pitanje šta je to što mu se u Tokiju najviše dopada, odgovorio je da je to udobnost koju čovek može da ima i kao beskućnik! Taj čovek je naime bio prinuđen mesecima da tako živi, jer je izgubio posao, onda je našao novi posao, ali je morao da prođe probni period i tako se to odužilo na par meseci života na ulici, a da niko to na poslu nije primetio. Imao je jedan manji kofer koji je uredno zaključavao u boksu na par stanica od posla, tu u blizini je bio i sento, odnosno javno kupatilo, gde je išao na kupanje uveče pred spavanje, u obližnjem parku ispod nekog trešnjinog drveta bila je pagoda i tu je spavao u vreći za spavanje, onda bi ujutro ušetao u besprekorno čist javni WC da obavi nuždu, umije se i obrije i otišao na posao sa svojom Louis Vuitton tašnom i Testoni cipelama. I tako kaže pet meseci sve dok nije bio siguran da mu je posao stalan i da sebi može da iznajmi stan.

Naravno da nisu sve priče beskućnika u Tokiju tako romantične i jednostavne. U to me je uverio Sulejman Brkić iz Bosne koji je u Japan stigao devedesetih i koji je osnovao volontersku družinu koja beskućnicima deli hranu za vikend. Radnim danima su crkve te koje organizuju, spremaju i dele hranu. Sve to o Sulejmanu sam saznala čitajući novine Japan Times dok sam čekala pregled u ginekološkoj ordinaciji klinike u fensi kvartu Hiroo gde je smeštena većina stranih ambasada, te na klinici većina priča engleski. To da ću baš da naletim na tekst o nekome iz bivše Jugoslavije smatrala sam nekakvim znakom. Ne znam kakvim, ali te podudarnosti ili sličnosti nekih malih svakodnevnih stvari su me oduvek opčinjavale. Godinu dana kasnije na letu iz Pariza za Tokio, negde pred kraj avgusta, videvši naša imena na listi putnika, prišao mi je jedan od stjuarta i sa francuskim akcentom, ali na tečnom srpskom, pitao me odakle smo. To koliko je slatkiša i bombona pristizalo u naš red tokom leta verovatno je uzaludno i pominjati, ali je svakako nešto što će moja ćerka pamtiti do kraja života. Ono što mi je taj stjuart po imenu Danijel rekao je da je uzeo taj let jer je želeo da leti sa svojim bratom koji već više od dvadeset godina živi u Tokiju i da će ostati kod njega par dana pa ide nazad. Rekla sam mu da baš i ne znam puno naših ljudi u Japanu i da bi bilo lepo da nas upozna sa bratom. Onda je Danijel organizovao susret u repu aviona i njegov brat se predstavio: „Dobar dan, drago mi je, ja sam Sulejman!”.

Eto! Znala sam još onomad u onoj klinici dok sam čitala da svaka podudarnost dobije neki smisao. Rekla sam Sulejmanu da sam pročitala tekst o njemu pre godinu dana i da bih volela ako bismo mogli da pomognemo, tj. da se uključimo u spremanje i deljenje hrane vikendom. Rekao mi je da moramo to da iskoordiniramo kada on ide, da ne prihvata svako hranu od novih ljudi koji se tek tako pojave. Nismo uspeli nikad da se usaglasimo oko vremena, te sam ja rešila, jedne Nove godine, da trojici beskućnika iz mog kvarta odnesem sama hranu. Prvi moj pokušaj u omanjem parkiću blizu naše kuće koji pripada jednom malom hramu završio se prilično loše. Hranu koju sam i nama skuvala spremila sam u bento i aranžirala najbolje što mogu. Gospodin bez kuće je već bio sedeo na uobičajenom mestu u parkiću na poslednjem stepeniku ka parku. Prišla sam, pozdravila ga i probala da mu predam papirnatu kesu u kojoj su bili hrana, štapići i nekoliko vlažnih maramica. Usput sam nešto promrljala na japanskom kao Srećna Nova godina. Gospodin me je međutim odbio tako dostojanstveno bez ijedne reči i pre nego što sam pružila ruku sa kesom, da sam se osećala vrlo glupo. Tako mi i treba, pomislila sam.

Osećala sam stid zbog te čudne i neobjašnjive razmaženosti koju sam prvi put osetila na sebi, osetila sam stid zbog svih blagodeti kojima je moj život obavijen, osetila sam stid što mu stavljam do znanja da ga sažaljevam čim mu donosim hranu, a ne poznajem ga, osećala sam stid što nisam Japanka, a sebi sam dozvolila da uradim gest koji je sigurno faux pas, kao i puno drugih koje sam napravila lutajući po svetu. Onako poniženo stajala sam nekoliko minuta ukipljena ne znajući sta sad da uradim, jer nisam planirala tako nesrdačan susret, pokupila sam se, krenula nadole ka ulici pokunjeno kao pas na kiši i razmišljala šta ću dalje. Nisam međutim htela da odustanem. Još jedan gospodin bez kuće stanuje u parku iznad kanala kod stanice Idabaši. Liči mnogo na Harukija Murakamija. Jedno vreme sam čak mislila da je on i da se pretvara ne bi li što autentičnije dočarao život na ulici u nekom romanu koji piše. Međutim, taj gospodin je na toj klupi kod kanala već pet godina, a Murakami je u međuvremenu izdao par romana. A kako je onaj prvi gospodin odbio od mene hranu, tako sam odmah odbacila mogućnost da će je gospodin koji liči na Murakamija sa još hladnijim izrazom na licu od prethodnog gospodina, prihvatiti. Dokrajčilo bi me još jedno odbijanje, te sam rešila da svoj lepo upakovani bento odnesem gospodinu bez kuće, koji je na drugom kraju kanala kod stanice Ićigaja.

Taj gospodin poseduje veštinu kojoj se neizmerno divim, a to je da spava sa uzdignutom glavom koja levitira u vazduhu. Mora da ga nešto iznutra podupire, imaju Japanci sijaset tih čudnih jastuka, šta god da je, uvek me fascinira taj njegov položaj ukoliko tuda prođem, a on spava. Mesto za spavanje mu je ispod drveća, pored staklenog boksa za pušače (u Japanu je pušenje na ulici zabranjeno, za to služe specijalni boksovi oko stanica ili svih drugih javnih površina). Preko puta uz bankine koji dele taj pešački deo koji je kao polupark od ulice i gde je par ljuljaški za decu, nalazi se kuhinja gospodina sa Ićigaje. Tu na malom stočiću stoji rešo, na njemu ogroman čajnik, kao oni iz ruskih filmova, ne samovar, već onaj obični metalni, vintage, pored na podu mala tipična japanska šerpica sa drvenom drškom, i par uredno upakovanih torbi i kišobrana. Kad sam stigla zatekla sam ga u kuhinji, iz čajnika je išla para. Rekla sam dobro jutro i dala mu kesu i promrljala i njemu Jojo Tošio ili Srećna Nova godina. Bio je srećan, zahvaljivao se do neba, ja njemu takođe! A plavetnilo tokijskog neba sa 70% sunčanih dana zimi je najlepše na svetu, a ispod njega je beskrajno mnogo priča, koje se nastavljaju i posle novih godina…

Fotografije: Tatiana Mladenović

Najčitanije

Ovo je najgore piće za jetru

Jetra filtrira štetne materije iz tela i zato je nužno brinuti o njenom zdravlju. Kad se govori o oštećenju jetre,…

Da li testeninu nakon kuvanja jednostavno iscedite u sudoperi? Pogledajte zašto to nikada ne bi trebalo da radite!

Špagete sa sosom od mesa, pasta karbonara, fetučini sa rikotom i spanaćem, testenine sa jajima i slaninom, tunjevina ili testenina…

Zašto nikada ne bi trebalo da pijemo rakiju pre jela?

Popiti čašicu ili dve rakije pre jela čest je običaj kod kuće ili u restoranu, ali ta navika ne otvara…

7 odevnih predmeta u koje vredi uložiti novac dok su na popustu

Crna nedelja prilika je da se po povoljnijim cenama pripremimo za predstojeće praznike, i tako obradujemo sebe i najbliže. Mnogi…

Kraljica Leticija jednim detaljem pobrala sve simpatije

Zvanična poseta španske kraljevske porodice Švedskoj još jedna je prilika da uživamo u modnim izdanjima dame iz naslova. Iako je…

Jedan od najpopularnijih glumaca današnjice želi da bude sledeći Džejms Bond

I pre nego što smo peti i poslednji put gledali Danijela Krejga u ulozi Džejmsa Bonda u filmu Nije vreme…

Najnovije - Destinacija

Tri godine projekta Bee Connected – Povezivanje sa pčelama i prirodom

Projekat Bee Connected, koji ove jeseni obeležava tri godine postojanja, promovisao je na izuzetno konstruktivan način važnost pčela za očuvanje…

Najbolji manji gradovi u svetu u 2021.

Popularni njujorški magazin o putovanjima Conde Nast Traveler svake godine dodeljuje nagrade čitalaca – Readers’ Choice Awards, u raznim kategorijama.…

Može li Srbija da se prilagodi na nove klimatske uslove?

Mere adaptacije na klimatske promene u Srbiji moraju da prožimaju sve aspekte života ljudi, od poljoprivrede preko energetike do urbanog…

Promišljeni povratak prirode: Kako je zapuštenost jednog imanja pretvorena u njegovu najveću prednost

Ne rešavaj probleme, ne radi ništa i ne brini. Mogu li posedi koji prehranjuju porodice da postanu isplativi ako se…

Da li su plutajući gradovi budućnost?

Neke od projekcija iz postapokaliptičnih knjiga i filmova polako se bliže ostvarenju, a tiču se prevashodno klimatskih promena i globalnog…

10 najmnogoljudnijih gradova na svetu

Širom naše planete, ljudi migriraju iz ruralnih u urbane sredine, zbog čega su gradovi danas veći nego ikada. Oni zahvataju…