Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Ana Ćurčin: Ko seva, taj i grmi

AUTOR: Zorica Kojić 01 Nov, 2021
Ana Ćurčin: Ko seva, taj i grmi

Ana Ćurčin svojevrsni je fenomen u domaćoj autorskoj muzici. Privlačna, mlada žena koja peva sopstvene, naročite pesme, ne igrajući ni na kakvu drugu kartu osim one čisto umetničke, za relativno kratko vreme stvorila je snažnu zajednicu iskrenih poštovalaca.

Nakon dva svoja delikatna studijska albuma, ploče uživo i kompilacije namenske muzike za pozorište i film – priznanja, razumljivo, počinju da stižu. Osim visoke regionalne reputacije, koja povremeno probije i dublje u Evropu, Ana Ćurčin i njen prefinjeni bend The Changes (Goran Antović – klavijature, Marko Cvetković – bas i Filip Mratinković – bubnjevi), aktuelni su dobitnici i nagrade Zadužbine Milana Mladenovića za 2021.

Osećanja na muzičkoj sceni u vezi sa ovom nagradom, sasvim su nepodeljena: rečju, čisto oduševljenje. Ili, što bi Dragan Ambrozić, koji Anu prati od njenog prvog stupanja na kantautorski podijum, rekao – ko seva, taj i grmi. Amin za to.

Da li ste slušali muziku Milana Mladenovića kao tinejdžerka i kako generacija kojoj Vi pripadate gleda na muziku Ekatarine Velike, Šarla akrobate, kao i na Milana Mladenovića uopšte?

Iskreno, ja sam odrasla u Rusiji, i ta domaća muzika svakako je probijala granice i dolazila do mene, samo što sam ja stasavala u doba kad smo svi već nagrnuli na zapadnu muziku, i nekako više slušali njihove pop i rok bendove. Ali, pesme EKV-a su bez sumnje ostavile svoj pečat, uprkos mom odrastanju u Rusiji.

Ono što je bio moj kasniji izbor u vezi sa domaćom muzikom, jeste to da sam nekako svesno počela da je slušam, i to je bila lično moja odluka, a ne nešto što mi je servirano i nametnuto izvana – kao komercijalna muzika, recimo, kojom nas bombarduju sa svih strana – već pre neko moje sopstveno opredeljenje. I to je moj stav naspram muzike generalno, pa i naspram ove Milanove i domaće muzike, jer je ona lice naše koje se nekako gubi i nestaje, ali je to i naša kultura koja je važna, i na koju treba da se osvrneš i dobro istražiš šta je ona tačno.

Da li je Milan Mladenović ličnost koju vredi istraživati i danas, u dvehiljaditim godinama?

Svakako da jeste, i ono što ja za sebe iznova otkrivam, i sada kad imam 36 godina, i onda kad sam slušala tu muziku u svojim ranim dvadesetim, jeste da je ona toliko bogata i kompleksna – od tekstova, aranžmana, emocije, i generalno neke energije koja je postojala u toj muzici – da je to dragoceno svakome, a pogotovu nama muzičarima. Jer ta snaga kao da je nestala u nekom trenutku, a s njom i kontinuitet te muzike, koji je bio prisutan, pa je negde prestao da postoji, da bi se posle nastavio. Za mene je sve to zanimljivo iz pozicije muzičarke, da slušam i probam da osetim šta je to tada bilo – ali i iz pozicije razumevanja celog tog perioda i duha, koji je nosilo pomenuto vreme.

Milan Mladenović nije se stideo da govori o svojim emocijama, što je bilo veoma retko u tom trenutku za jednog muškarca. Obično mislimo da su žene emotivnije i da im više pristaje takav stav. Koliko je to bitna odlika njegove muzike i dan-danas? Da li je to, što neko može da se razotkrije i pokaže svoju ranjivost, bilo na neki način inspirativno za Vas?

Ta ogoljenost se čuje u muzici Milana Mladenovića, i ona je nešto na šta vi ne možete a da ne odreagujete, jer se ona oseća i u muzici i u tekstovima, kao i u načinu na koji su te pesme otpevane. Meni je to lično važno oduvek, i to mi je najvažnije u muzici, nešto što je ispred svake pesme, ispred svakog teksta i svake muzike – prvo je ta emocija. Jer ona traži pravi tekst, pravi stih i pravi aranžman, da bi onda izašla napred, a ne da bi to sve bilo upakovano na ovaj ili onaj način, da bi bilo prijemčivije ili emitovanije ili tako nešto. I, kad smo prvi put pustili pesmu Tu, koja traje šest minuta, svi su me kritikovali – u stilu, ajde skrati malo, ajde ovo, ajde ono – a ja sam pokušavala, nije da nisam, al’ se pesma nije dala. Nekako je ostalo da emocija traži baš tu dužinu, da, kad je sviramo kao bend, pesma traži to trajanje, kako bi se desilo ono što ja želim da ostane u toj pesmi. Tako da mi je to izuzetno važno.

Koje su još vaše mladalačke pop-rok impresije, osim ove muzike EKV-a, koji je to zvuk stizao odavde u Rusiju Vašeg odrastanja, a koji sa tog već pominjanog zapada?

Ja sam i tada imala u svom slušanju neke guilty pleasures, jer sam primala kombinaciju pop i rok muzike koja je dolazila iz Amerike – recimo onu grupe Hanson – kao i kantautorke Trejsi Čepmen, koja tada nije bila na top listama, ali sam se ja odmah zakačila za nju, pa i za Natali Merčant, koja se isto tu negde sredinom 1990-ih probijala na VH1 i MTV-ju. Bio je to neki miks folk-roka i pop-rok muzike poput pomenutih Hansona – koji su mi jedno vreme bili super dragi, kada sam imala 12-13 godina, jer sam valjda mogla da se identifikujem i sa njihovim uzrastom i sa tim njihovim žanrom pevljivih, muzikalih pesama. Kasnije je to otišlo i do Džoni Mičel, Brusa Springstina, i raznih drugih stvari. Što se tiče domaće muzike, svakako su tu bili Haustor, EKV, Električni orgazam – jer to je bilo nešto za šta morate da se uhvatite lično, da vi sami odlučite da ćete slušati. I, pošto sam 1990-ih imala 6-7 godina, ja tek krajem te decenije odlučujem da slušam muziku. Pre toga, ti nekako upijaš sve i svašta sa strane, i nisi baš onako dovoljno zrelo dete da možeš da kažeš – jao, ja ću sad to da slušam – tako da to za mene dolazi malo kasnije.

Foto: Miroslav Dragojević

A da li se sećate trenutka kada je ta neka, lično Vaša, prva pesma bila stvorena, kada ste je napisali i pomislili ili rekli sebi, pa dobro, ovo je ta muzika i tekst, ovo sam ja, konačno znam da napravim pesmu?

Sjajno pitanje (smeh)! Pa, ne znam da li se taj trenutak ja-znam-da-napišem-pesmu ikada stvarno desio. Jeste super da imaš taj ’milestone’ momenat, kao ’ej, ja umem da napišem pesmu!’, ali s druge strane, i ne mora sve da se tako posmatra. Ja recimo volim da sagledam stvari kao, okej, na prvom albumu ovo se desilo ovako, šta sam naučila, šta mogu da uradim različito, šta je meni novi izazov na drugom albumu? Ono što se za mene promenilo, jeste to da su pesme ranije nastajale užasno stihijski i onako vrlo spontano – pesma Alone napisana je recimo za 15-ak minuta, i onda se sklopila sa bendom za sat vremena, sve je to bilo potpuno organski i prirodno. Kasnije, na albumu Differences, ja biram da se nekako drugačije bavim formom i kreiram neki drugi pristup: odlučujem da rasparčavam pesme, da ih seckam, krojim, da nešto radim sa njima, jer meni sada to postaje uzbudljivo. I, kad već pričamo o pravljenju pesama i stvaranju muzike, najvažnije je da ja sam taj proces – volim! I sasvim je u redu da se on menja kroz vreme. Jer postavljam sebi neke nove zadatke i menjam taj pristup radi nekog svog izazova, ili nečeg što je meni u tom trenutku značajno. Ali, pesma može svejedno da bupne onako (pucne prstima) i da se desi, kao, aha evo je, ali čekaj šta je sad, da li je to nešto što ja diram ili ne diram? Ako pesma ’radi’ – možda ipak da ne diram, ali ako ’ne radi’ – možda treba da se čačne, pa čak i baci.

Ono što je primer za pesmu Tu, jeste da sam na toj pesmi najduže radila do sada, zaista – za mene je pravljenje pesme na srpskom bio ogroman izazov, jer se ja nisam i još uvek se ne osećam do kraja slobodno i komforno u tome, a bilo mi je zaista važno da upravo kroz sebe osvajam te prostore. Dugo sam radila i na aranžmanu, i na muzici, i na tekstu, i pri tom je to bilo u zimu prošle godine, kad smo svi zatvoreni, kad nema koncerata, kad se život potpuno transformisao, i mnogo ljudi bilo bolesno, i ta neka paranoja, strahovi i opšta zabrinutost bili prisutni – tako da je pisanje ove pesme ujedno predstavljalo i deo procesa mentalnog opstajanja unutar novih okolnosti u kojima živimo. I iz tog razloga mi je pesma Tu važna. Kad sam je završila i kad sam je snimila, rekla sam – okej, ovo je nešto što ja i moj bend izbacujemo na ovakav način, i ja volim kako je ovo ispalo. To i dalje nije ’ja-umem-da-napišem-pesmu-i-sjajna-je’ trenutak, nego više ono – biće kako bude, ali ovo je naše i ovo je ovako.

Zanimljivo je sad to pitanje jezika – pošto je ta stvar za naše muzičare uvek teška, zato što mi stalno gledamo negde u tu zapadnjačku muziku i sve te neke naše čuvene muzike svejedno se ugledaju na nešto odande. Koji je to onda momenat kad čovek kaže, pa dobro ja možda mogu i treba da napravim pesmu na svom jeziku? Milan Mladenović i cela ta naša novotalasna ekipa, uspeli su ipak da prvi put ostvare na delu autorski rok na srpskom, i to tako da bude moderan i da zvuči stvarno kao nešto poniklo bilo gde u velikom svetu. Kako je to u Vašem slučaju bilo?

Za mene je to i dalje neki proces tranzicije, i priznajem da nije jednostavan. Bilo je već izazovno i samo otpevati pesmu na srpskom, a kamoli napisati je i staviti u neku estetiku koja je lično moja. Prvo sam napravila svojevrsni eksperiment, uzela sam pesmu Zla Milene Marković. Volim njenu poeziju i baš ta pesma nekako je odzvonila u mojoj glavi kao da bi mogla da dobije i neku muziku, pa sam MIlenu pitala za dozvolu još pre tri godine (smeh). Trebalo mi je dakle vremena da mentalno zaista dođem do tog nekog momenta i kažem – sad bih mogla da probam to da napravim – jer nisam se osećala spremnom. I onda, bukvalno tri godine kasnije, dolazim i kažem: Milena, napravila sam muziku – šta misliš, jel’ ti okej da ovo otpevam uživo? Tako sam unutar sebe počela da gradim taj prostor i usudim se da napišem pesmu na srpskom, što je proces koji će trajati. Ono što je meni jedino važno, jeste da moj izraz ovde bude potpuno iskren, jer ja ne mogu drugačije da priđem tome. Kako god na kraju bilo, meni je samo važno da je to moje i da je iskreno. Reč je o nečemu što se osvaja, stvara i kreira, jer to meni nije prirodno dato, nego je nešto što moram da naučim, uvežbam i nadogradim – hajde da kažemo tako – ali, sad već verujem da je moguće. Bio je pritisak svih ovih godina da napišem nešto na srpskom, i ne znam šta je tu prelomilo, iskreno, da li je i dalje taj neki proces pripreme trajao ili je prosto jednom morao da dođe taj trenutak.

Foto: Bojana Janjić

I evo opet, dok gledamo ličnosti potekle iz tog našeg već pominjanog „novog talasa“ – nema ih previše danas sa nama nažalost – ali, kad razmišljamo o njima 40 godina kasnije, primećujemo da su oni sada već klasici, neko od njih ima i svoju Zadužbinu, i dodeljuje se važna nagrada, što je sve zaista lepo i zasluženo. I, kako Vi sada sebe vidite u nekoj budućnosti, možete li da uočite faze kroz koje čovek mora da prođe, gledajući njihov primer? Pre svega, čini li vam se da ćete se svakako baviti muzikom?

Pa, ja ne živim od muzike, ali se bavim muzikom, i onda je tu stalno neko klackanje – kako se osećamo u tome svemu? Nemam predstavu kuda sve to i kako ide. Zadužbina Milana Mladenovića radi sjajan posao – iskoristiću priliku da iskažem zahvalnost u ime celog benda što ovo priznanje regionalnu autorsku muziku čini i te kako vidljivom, smatram da je to jako važno. E sad, mi smo zaista ovog časa zarobljeni u nekom čudnom trenutku – jer sve se deli na ono pre korone, tokom i posle korone – i do tog prekida, mi smo svi sarađivali i svirali zajedno. I meni je naravno super da se međusobno pratimo i podržavamo i pozivamo da gostujemo jedni drugima na koncertima, ali je potrebna i ta institucionalna povezanost. Organizacije poput Zadužbine Milana Mladenovića imaju mogućnost da to urade na jednom uočljivijem nivou, s obzirom da mogu da povuku i medijsku infrastrukturu, i putem ovakvih nagrada omoguće sastavima i autorkama i autorima da se njihova muzika čuje. I hvala im na tom trudu, to je baš vrlo važno i sjajno, a kuda to vodi ne znam. Jer, s jedne strane, negde nam fali veća podrška, recimo da sviramo vani. Muzika kojom se bavim, pogotovu do sada na engleskom, i jeste i nije bila vidljiva, zavisi kako je gledate. Ona nije vidljiva naspram onoga šta je na top listama ili onoga ko puni velike hale – jer mi smo svirali po regionu u salama do 200-300 ljudi, ali nama je to lepo, mi imamo sjajne koncerte iza sebe, putovali smo i svirali, i išli čak do Groningena u Holandiji. Naravno, to uvek može da ode još dalje, ali naša industrija, kad je u pitanju alternativna muzička scena, nije na taj način moćna. Opet, s druge strane, imamo neke nove procese koji su vrlo zanimljivi – evo, Buč Kesidi je rasprodao čitavih pet koncerata u Zagrebu, Artan Lili puni sale regionalno, ima tu dakle sjajnih izvođača, što znači da postoji neka scena koja je vrlo čvrsta i jaka i koja opstaje uprkos svemu. I, svaka čast svima njima, rade veliku stvar, iako nikome nije lako u svemu tome, i svi nalaze načine da svoju muziku guraju napred. A sad, nije naše da gledamo gde će to da ide dalje. Ne vidim da mi to treba da radimo.

Naslovna fotografija: Bojana Janjić

Najčitanije

Bredli Kuper donosi čuveno naučnofantastično delo na veliko platno

Dug je put za pojedine adaptacije od štampanih stranica do njihovih filmskih ili serijskih verzija. Takav je slučaj i sa…

10 sireva koje možete jesti bez griže savesti

Namirnica o kojoj će danas detaljno biti reči dragocena je u ishrani, jer je bogata proteinima i važnim vitaminima, a…

Koliko često treba da menjamo peškire ako želimo da ostanemo zdravi?

Peškiri koje koristimo za brisanje ruku, lica i tela prljaviji su nego što nam se čini. Problem ili bar ne…

Bil Gejts preporučuje ovih 5 knjiga za zimske praznike

Ako planirate da predstojeće zimske praznike provedete uz knjigu, Bil Gejts je tu da vam kao i svake godine pomogne…

Horoskop: Šta vam zvezde predviđaju za mesec decembar?

Zakoračili smo u decembar, privodimo kraju obaveze za ovu i pravimo spisak želja i planova za narednu godinu. Tim povodom,…

Viktorija i Dejvid Bekam sa kapama u „Peaky Blindersˮ stilu

Iako dizajnerka Viktorija Bekam živi na relaciji Engleska – Amerika, prvenstveno zbog posla, osnova njenog stila jeste sa područja porekla.…

Najnovije - Intervjui

Lejla Kalamujić: Priče se vjerovatno nikad ne završavaju

Sa bosanskom spisateljicom Lejlom Kalamujić razgovarali smo o njenoj zbirci kratkih priča Požuri i izmisli grad (Štrik, Beograd, 2021), o…

Valentina Baktijarević: Volela bih da se ljudi slušaju kao što to čine ptice

Sa mladom pesnikinjom Valentinom Baktijarević razgovarali smo o njenoj novoj zbirci poezije pod nazivom Slomiti kosti, ali i o njenoj…

Jovan Matić, fronten benda Gift: Autentični autsajder

Ljubitelji dobrih svirki znaju da će na nastupima novosadskog Gifta na poklon dobiti sjajnu energiju. Ovaj bend predvođen autentičnim Jovanom…

Galeb Nikačević: Većina medija nema uredničku nego monetarnu politiku

Od prve do nedavne, jubilarne stote epizode prošlo je tačno sto sedmica i za to vreme od pionirskog poduhvata podkast…

Marko Marković: Volim pozorište i bavim se njime zato što ga volim

Glumac Marko Marković, iako rođeni Kragujevčanin, dugo već Novi Sad doživljava kao svoj. Tu je diplomirao na Akademiji umetnosti u…

Srđan Dragojević: I đavo ima svoja čuda

Nakon svetske premijere u glavnom takmičarskom programu Filmskog festivala u Lokarnu za nama i sve dužeg niza učešća na nekim…