Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Ana Marija Grbić: Svuda na svetu ono što se tiče čovekove duše je apsolutno isto

AUTOR: Zoran Janković 01 Apr, 2021
Ana Marija Grbić: Svuda na svetu ono što se tiče čovekove duše je apsolutno isto

Posle „nesporazuma“, kažu, semantičkog tipa u trajanju od nekoliko dugih i skupih dana, naše knjižare ponovo rade u, nazovimo to tako, tradicionalnom smislu, a da, pritom, ipak ne moraju da prodaju obrasce; kad je već tako, a svakako je dobro što je tako, obratitite pažnju na jedan od noviteta na polju ovdašnje književnosti. Do ovog trenutka pesnikinja, Ana Marija Grbić, objavila je prvu zbirku priča (u izdanju beogradske Geopoetike), i to pod nazivom Srneća leđa. Kako, zašto, o čemu…, naravno, u razgovoru par redaka razmaka niže.

Gde si našla i odakle su na stranice ove tvoje zbirke došli akteri koje zatičemo u kratkim pričama među koricima Srnećih leđa?

Iz života koji živim. Možda su to i tzv. svakodnevni ljudi ali ja to ne znam, umaštala sam u njih te priče dok sam ih posmatrala u prevozu, u čekaonicama, dok sede na klupici u parku. Mnoge od njih sam pronašla i u sebi što je bilo dosta naporno i nelagodno. Ponekada čujem i sočnu priču na pijaci ili me zapanji način na koji neko hoda i slično.

Zašto baš Srneća leđa (osim što je podnaslov jednog od segmenata zbirke), imajući u vidu da taj pojam označava i jedan od najvoljenijih ovdašnjih kolača na pola puta do torte, a slatkoga je tako malo u tvojim pričama?

Srneća leđa su došla kao naslov jednog od ciklusa spontano, baš kao kolač ali nakon što sam radila ponovo na knjizi shvatila sam da ta sintagma znači mnogo više – da govori o nežnosti koja je naizgled krhka ali to su ipak leđa koja mogu da ponesu sve što se desi na ovom svetu. Ono što možda ne može da se podnese je to što se dešava u nama i o tome svedoče junaci knjige.

Za one koji će se tek prihvatiti čitanja ove zbirke, kako si je „isparcelisala“ na segmente Ptice beže iz predgrađa, Na usta, Srneća leđa, Crtice iz minibusa, Skorosmrtnica i Vatrometi – gde su unutrašnje linije razgraničenja a gde su kote na kojima oni stupaju u komplementarni odnos?

Ciklusi priča su, pre svega, geografski određeni, neke priče su smeštene u Bugarsku, neke u Beograd, neke u Desimirovac… Ovakva lokalizacija daje im posebnu notu lokalne obojenosti, malene i možda zanemarljive razlike u kulturološkim obrascima. Ipak, namerno sam priče smestila na različita mesta kako bih podvukla jednu istinu u koju verujem a to je da je svuda na svetu ono što se tiče čovekove duše apsolutno isto.

Da li bi se saglasila da je jedan od krovnih motiva ovih tvoja priča osujećenost (sudbinska, prostorna, ekonomska, geografska…)?

Da. To osećaju junaci. Ipak, narator zna kako se oni vide „sa strane”. I dok njihovi životi njima deluju komplikovano i dok ih svet izneverava narator u njima vidi ono što ih čini nesalomivim i autentičnim.

Ako krenemo od toga da je tačna pretpostavka da svaka dobra pripovetka u sebi nosi zametak i romana, kako nastaje priča ovakvog gabarita, kako si znala, osećala gde stati, čega se lišiti, šta odbaciti, koliko „zategnuti“…?

Cilj mi je bio, a imala sam cilj, da pokušam da preko jedne jedine osobine/načina ili preko jednog događaja (čak ne ni događaja nego vesti o događaju) portretiram junaka u celosti. Verujem da se suština nečijeg bića, ponekada, može videti i u tome na koji način jede čokoladu ili da li pomera suknju nadole. Tako nisam imala problema u zaustavljanju priče, prirodno se zaustavila onda kada je o junaku sve rečeno. Junake sam tretirala onako kao što tretiram i svoje prijatelje: površno, ali sa ljubavlju koja tu površnost prevazilazi.

Foto: Geopoetika

Da li je ova zbirka odmor od poezije u kojoj imaš respektabilan opus ili je poezija tvog tipa zapravo bila uvod i prpirema za prozu sorte Srnećih leđa?

Zbirke poezije su svakako bile uvod u prozu mada to ne znači da ću poeziju odbaciti niti da mogu da je odbacim. Druga i treća zbirka poezije su zapravo dve obimne poeme, Zemlja 2.0 čak ima i dosta proznih delova a od samog početka u poeziji sam uvek gradila junake i dosta razvijenu radnju. Dugo sam promišljala o tome da li je vreme da počnem da pišem prozu a takvo promišljanje je čista glupost. Prozu sam počela da pišem onda kada su emocije i ideje tražile da ih u tom obliku izrazim i to je sve.

Jedno možda iritantno pitanje – imaš li favorita među junacima Srnećih leđa? Čini se da je sa dodatnom toplinom put fatumski neumitnog ispraćena Vida koja sniva da vidi Predsednika…

Nije to nimalo iritantno pitanje ali ja imam nepopularan odgovor: ja volim sve junake u toj knjizi, volim ih što postoje, volim sve njihove mane i tuge i način na koji se ponašaju u svetu. Kažem da je nepopularan odgovor zato što kao autor nemam apsolutno nikakvu ironijsku distancu prema njima, čini mi se kao da su konačno počeli da žive svoj život bez obzira na to što sam ih stvorila. Jer, sada kada ljudi čitaju tu knjigu čini mi se kao da ih tim čitanjem stvaraju iznova i uvek im dodaju još nešto od sebe.

Kako u ovim izmenjenim društvenim i životnim okolnostima izgledaju i teku kursevi kreativnog pisanja kojima se baviš godinama unazad?

Dve godine nisam držala kreativno pisanje i odlučila sam se da ponovo počnem u doba pandemije. To i nije neka racionalna odluka ali je izvodljiva. Radionica se održava i uživo, pod strogom lupom o razdaljini na kojoj se nalazimo a tu je i, kako mi to zovemo na radionici, „digitalni tim” sa kojim smo povezani online video pozivom. Ovogodišnja radionica je premašila sva moja očekivanja a posebno mi je drago što na ovaj način i polaznici koji nisu iz Beograda mogu da prisustvuju radionicama. Tako smo sada na relaciji Beograd-Lazarevac-Novi Sad-Pariz.

Otkrij nam tajnu – da li pisci ipak zbilja puno čitaju i „u civilu“? I konkretnije – šta si čitala tokom rada na Srnećim leđima, šta čitaš nakon izlaska, šta nameravaš da uzmeš da čitaš čim pre…?

Uvek čitam dok pišem neki rukopis. I to ne samo jednu knjigu već se tu aktiviram i više nego obično pa čitam stvarno svašta, to sam ranije zvala alhemija čitanja. Ali ova zbirka priča je toliko dugo nastajala i na tako čudnim mestima da ne mogu iskreno da se setim šta sam u to vreme čitala. Sigurno je da sam čitala dosta poezije savremenih domaćih pesnika: to je konstanta, a ako se ne varam dok sam bila na rezidenciji u Sofiji trudila sam se da na bugarskom čitam Gospodinova.

Ana Marija Grbić – Lik i delo

Ana Marija Grbić (1987), živi u Beogradu gde radi kao mentor kreativnog pisanja, književni urednik, radio-voditelj i ilustrator. U vreme objavljivanja ove knjige pohađa doktorske studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavila je tri zbirke poezije: Da, ali nemoj se plašiti (2012), Venerini i ostali bregovi (2014), Zemlja 2.0 (2018) i oralnu biografiju benda Idoli (Idoli i poslednji dan, 2019). Osnivač je književnog udruženja ARGH. Članica je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra.

Fotografije: Igor Stanojević