Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Ana Miloš: Od miljea i manira me zaboli glava

AUTOR: Jelena Vukićević 02 Jun, 2021
Ana Miloš: Od miljea i manira me zaboli glava

Pred čitaocima je zbirka priča mlade spisateljice Ane Miloš Kraj raspusta. Pročitajte za čim tragaju junaci ovih priča koji, po autorkinim rečima, izgledaju kao da su svoji, a ne njeni i kojima i sama zavidi na iskrenosti i hrabrosti.

Za svoju prvu zbirku priča Kraj raspusta 2019. godine dodeljena Vam je književna nagrada „Đura Đukanov“. Dve godine kasnije, dopunjeno izdanje čitamo u izdanju izdavačke kuće Booka. Kakav je bio Vaš stvaralački put, od momenta kada ste priče poslali na konkurs, do nastanka novih priča? Kada bi, međutim, trebalo izdvojiti samo jedan ključni faktor koji Vas je motivisao na pisanje, to bi bio?

Nema magične formule ili anegdote u vezi sa tim „stvaralačkim putem“. Nove priče koje donosi reizdanje u Booki nastajale su u različitim periodima: neke posle pripovedaka iz zbirke Kraj raspusta, neke tokom ili čak pre pisanja te zbirke. Priče koje donosi reizdanje jesu nove u smislu što su prvi put pred čitaocima. Ali i priče koje sam objedinila u Kraju raspusta i ove koje su je dopunile nisam pisala s namerom da ih šaljem na konkurs. Postojala je jedino namera da te priče čine celinu i da mogu da se čitaju pojedinačno.

A ključni faktor bi bio želja za pisanjem. To je nešto što nosim u sebi i ne znam da objasnim. Slično kao i želja za životom.

Foto: Vladan Olgin

„…svaka je modrica jedno buduće nebo“, stoje reči Judite Šalgo kao uvod u čitanje Vaših priča (otkrijte nam iz koje veće celine)? Jedna priča, jedna modrica, i preobražaji do neba? Kakve su modrice, a gde je i kakvo je to nebo, za kojim tragaju Vaši junaci?

Citat Judite Šalgo je iz njene zbirke pesama Život na stolu, a pesma se zove Radni dan. Citat je stajao na početku priče Modrice, ali mi je delovalo kao da može da se primeni i na celu zbirku.

Modrice su sva iskustva koja nas sačinjavaju. Svaki udarac i poljubac, sve što ostavlja trag. Moje, uglavnom, junakinje tragaju za emancipacijom, ali uvek na pogrešan način i na lošim mestima.

Svojim junacima i junakinjama dozvoljavate da budu to što jesu. Kakav je Vaš intimni odnos prema njima? Čije su to priče – ko su ti ljudi?

Oni ne mogu da budu bilo šta drugo od onog što žele da budu. Zvuči kao mistifikacija pisanja i osmišljavanja likova, ali stvarno je tako. Priče započinjem na raznim mestima: javi se ideja, tema, jedna rečenica koja pokrene razmišljanje, ili imam neki lik u glavi itd. Ali kad sednem za kompjuter i pišem, može svašta da se desi. Ti likovi imaju okvire koje sam im odredila, ali ko zna šta se cedi iz podsvesti i onda oni uvek izgledaju kao da su svoji, a ne moji.

Nemam intiman odnos prema njima. Sad kad razmišljam o tome, možda im zavidim jer su hrabriji i iskreniji od mene. To su obični ljudi zasnovani na meni i osobama koje me okružuju: dakle svi živi. Od miljea i manira me zaboli glava.

Šta nas deli od razumevanja sebe, i onih Drugih ispred nas? Koliko čitanje i taj „susret s Drugim“ može pomoći u identifikaciji, intelektualnom i emotivnom rastu?

Vavilonska kula je srušena i tu počinju sve lepote jer se rodila različitost. Nažalost, naličje tih lepota je i nerazumevanje. Čitanje i susreti, iskustva, dakle modrice, mogu da pomognu, a mogu isto tako i da nas udalje od nas samih. A odatle sve počinje.

Zbirku završavate pričom Div. Na prvo čitanje mi se čini kao da je deo neke veće celine?

Može se reći da je „deo veće celine“ jer je od nje počelo da se vrti sve. Za tu priču sam dobila nagradu „Miodrag Borisavljević“ u Apatinu, objavljena je u Rukopisima u Pančevu, kao i na još sijaset portala. Ona me je na neki način gurnula u konkurse i interesovanje za slanje rukopisa. Ipak, nije mi se tematski toliko uklapala u ostale priče iz Kraja raspusta, pa je izostala. Srećom, sad je našla svoje mesto.

Savremena domaća književna produkcija, kako se čini, cveta. Koga biste Vi izdvojili kao neku vrstu otkrića u poslednje vreme? Koliko sami čitate i šta volite da čitate? Od koga ste učili, šta ste u formativnom razdoblju čitali? S obzirom da ste objavljivali i poeziju, kako vidite svoju književnu budućnost, da li mislite u ovom trenutku konkretnije o njoj?

Imam planove za dalje pisanje, a oni isključivo zavise od toga šta mi se najviše vrzma po glavi i šta mogu da najlakše uklopim u vrstu, žanr, formu itd. koju sam zamislila. U tom smislu, lenja sam, pa sebi povlađujem.

Obilazeći buvljake, naletela sam na razne knjige koje niko nikad više neće pročitati. Ako ih je ikad i čitao. Tako je i sa današnjom produkcijom. Samo što nije više u modi ovo nego ono. Pitanje je šta sa svim tim, ko to i zašto kupuje.

Sve što sam ikad pročitala, dobro ili loše, uticalo je na mene. Druge umetnosti takođe. Kao i ljudi, situacije itd. Ne znam na koga ovo što ja pišem podseća. To drugi bolje mogu da vide. U tom smislu, nemam „književne roditelje“. A od savremenika čitam stvarno sve i svašta, i mahom su to talentovani mladi ljudi, tako da mi je teško sad da navodim i izdvajam.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite booka.rs.


Ana Miloš je rođena 1992. u Beogradu, gde i sada živi.

Objavila je zbirku priča Kraj raspusta (2019) i zbirku poezije Govori grad (2020). Dobitnica je nagrada „Miodrag Borisavljević“ (2016) i „Đura Đukanov“ (2019). Zbirka Kraj raspusta našla se u širem izboru za Andrićevu nagradu, kao i u užem izboru za nagradu „Edo Budiša“. Ta zbirka je 2020. godine dopunjena s osam novih priča i naredne godine izdata pod nazivom Kraj raspusta i druge priče.

Priče i pesme objavljivala je u časopisima: Povelja, Polja, Beogradski književni časopis, Letopis Matice srpske, SENT, Dometi, Rukopisi 39, kao i u onlajn časopisima: libartes.rs, booke.hr, lupiga.com, strane.ba, eckermann.org.rs, astronaut.ba, kriticnamasa.com.