Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Bojana Denić: Ironija ili melanholija, pitanje je sad

AUTOR: Jelena Vukićević 04 Feb, 2021
Bojana Denić: Ironija ili melanholija, pitanje je sad

Sa Bojanom Denić, glavnom i odgovornom urednicom izdavačke kuće Radni sto, razgovarali smo o istočnonemačkoj književnosti, biranju naslova, prevodilačkom procesu i bavljenju mikroizdavaštvom na našim prostorima.

Kako ste se nakon višegodišnjeg prevodilačkog rada odlučili da osnujete izdavačku kuću? Zašto baš Radni sto?

Prevodilačku karijeru počela sam na terenu savremene nemačke dramske književnosti, bio je trenutak u kojem je savremena nemačka drama bila eksperimentalnija, elastičnija – što ne bih u istoj meri mogla da kažem i za ovaj trenutak – tako da su me čekali uzbudljivi prevodilački radovi. Tada je već ozbiljno počinjalo da se profiliše ono što će postati moj intimni književni horizont, koji potom postaje urednički i izdavački, književnost bez zemlje i naravno da sam krenula od DDR-a jer sam tu kod kuće, estetski, filozofski. A kako? Ukrupnjavanje posla je na mojoj tadašnjoj prevodilačkoj adresi postalo pregusto i skok u izdavaštvo nije bio nikakav veliki korak. A naziv Radni sto je moja posveta Hajneru Mileru, markantnoj književnoj i intelektualnoj figuri Istočne Nemačke. Detalji se kriju u naslovu Pozorište je kontrolisano ludilo.

Kako približiti našoj publici istočnonemačku književnost?

Radni sto pokušava da premosti ponor u recepciji ove nemačke književnosti, iz jugoslovenskog perioda, budući da smo o njoj makar tada sa onim onakvim i onolikim izdavačkim gigantima od preduzeća mogli i morali da znamo više, ali očigledno su cenzure s jedne i arogancija s naše strane bili splet nezgodnih okolnosti zbog kojih do intenzivnije recepcije nije došlo. Dakle, da, mogli smo npr. da čitamo Kristu Volf, spisateljicu koja se, do jednog trenutka na društveno-političkim pozicijama, a i kritična spram sistema, ipak zalagala za društvo koje neće biti zasnovano po uzoru na američki model, što se dogodilo u SRN.

Breht je umeo da kaže: „Nemam mišljenje zato što sam ovde (prim. aut. u DDR-u), već sam ovde zato što imam mišljenje“. To je provokativni poetski ekvivalent našem društvu čiji je najalarmantniji problem, to shvatam pre neki dan, funkcionalna nepismenost. Zaprepastila sam se i zabezeknula kad sam čula te poražavajuće brojke. O toj velikoj opasnosti Hajner Miler (u Pozorište je kontrolisano ludilo) kaže: „Funkcija umetnosti – koja je naravno (…) političke prirode – jeste da stvori ostrva na kojima sećanje može da se čuva, gde mašta može da se obnavlja. Raditi protiv bujice kojoj je u osnovi satiranje sposobnosti sticanja iskustva. A kad kolektiv više ne može da stiče iskustva, on više ne može ni da se brani. Onda je on totalno podložan manipulaciji. Umetnost mora da bude jezgro otpora protiv toga“. Primereniji odgovor ne pada mi na pamet.

Da li vaše interesovanje za DDR počiva na fascinaciji ironijom ili ima korene u melanholiji?

Čini mi se da se u poimanju sveta i stvarnosti DDR-a krije i jedno i drugo. Sociolozi su u Nemačkoj tvrdili da niko posle raspada Trećeg rajha nije mogao da zapadne u melanholiju, naravno, ali zato jeste posle raspada DDR-a. U raspravama o zanimljivom pojmu Ostalgie (nostalgije za Istokom), interesantan može da bude zaključak da retko ko želi nazad u taj trenutak, ali takođe ne želi da mu se to osećanje oduzme ili poništi. Upravo je Volfgang Hilbig to osećanje uspeo da obuhvati svojim melanholičnim proznim i poetskim opusom (videti San pravednika), i da to učini dok je DDR bila u naponu snage. Melanholija koja parališe, ali ujedno i (pro)goni.

Iskoristiću i ovu priliku da povodom izlaska male-velike zbirke priča Avgust Kriste Volf, koja tematizuje kompleks sećanja/pamćenja, a u pokušaju da čitaoce City Magazina uputim u to na šta se misli kad se govori o književnosti DDR-a, kojom se Radni sto bavi u svojim edicijama, da to i ilustrujem delom prepiske Kriste Volf sa Jirgenom Habermasom kojem je početkom devedesetih godina pisala o nemačkoj dvodržavnosti koja se kod jednih i drugih razvila ka unutra, u istočnu i zapadnu intelektualnu i emotivnu sapetost, što je dovelo do toga da se obe na svoj način emancipuju od jedinstvene nemačke kulture. Tako na Istoku imamo poetsku, tragičnu i, u najboljem smislu reči, političku književnost koja na originalan, ekspresivan način razlaže, dekonstruiše i (istočno)nemačku realnost, takoreći, književno je komentariše, ta književnost je u zaboravljenom smislu kritična spram društva.

Kako birate naslove?

Književnost koju Radni sto promišlja bavi se dijalogom – estetskim, političkim, poetskim, tematskim – koji može da se pokrene unutar prozne ili pozorišne edicije Radnog stola ili između njih (i buduće edicije poezije), i tim putem dolazim do pisaca i poetika koji ujedno ispunjavaju sve moje prevodilačke i tekstualne potrebe. Radni sto sam i pokrenula, shvativši da bi retko kome moja opsesija DDR-om bila zanimljiva da se, iako sa različitih pozicija, vrti/mo oko kompleksa pitanja individualnih, intelektualnih, društvenih i političkih sloboda. I da to iz knjige u knjigu radimo u kontinuitetu. A upravo su to pitanja koja npr. postavlja i Kristof Hajn (videti U vezi sa strancem) – šta se dešava kad optimizam kolektiva smeni potreba za individualnom (samo)realizacijom, na sve to još i žene, u društvu zasnovanom na mitu o herojima svakodnevice. Dodatno, izvlačim uredničke koordinate ka savremenoj nemačkoj književnosti koja može da povede dijalog sa istočnonemačkom književnom tradicijom.

U jednom od intervjua ste rekli da su tekstovi bića, sa kojima morate intenzivno da se družite pre nego što krenete da ih prevodite, sa njima ispijate čaj, idete na pijacu i u šetnju… Šta Vam donosi intiman susret sa tekstom?

Pita me prijateljica pre neki dan: „Šta teško trenutno prevodiš?”. Istina da su mi U jesen i U zimu (ref: Knausgorove sezonske meditacije o svakodnevici, Booka) gusti i kompleksni tekstovi u koje ću da uronim celim intelektualnim, emotivnim, duhovnim bićem. Tekstovi koji će me zaokupiti do nivoa istinskog alibija, da lepo ne moram da se bavim svim onim stvarima koje život znače, uz moto: Daj da prevodim, od života da se odmorim! Dok prevodim, tekst je moj život, dobro, da možda izuzmemo tetkinstvo.

Kako je biti mikroizdavač na ovdašnjoj savremenoj sceni, koji su izazovi tržišta, i kako se sa njima borite?

S tim u vezi, i bez ikakvih moralnih lekcija, mislim da bi npr. iz romana Tucanje kamena Klemensa Majera mnogo toga moglo da se nasluti i sazna o tranziciji, o našem aktuelnom društveno-političkom trenutku, o divljačkom pretvaranju svega i svakoga u tržište! I sama sam pre neki dan sa svoje mikroizdavačke pozicije shvatila da sam ozbiljno na tržištu kad sam iz Nemačke saznala da drugi izdavači kreću da kidišu na pisce Radnog stola. Pitam ih samo: „Šta ste, moliću lepo, dosad čekali?”. Naravno, odbranila sam pisce i program Radnog stola, ali, još važnije, integritet malih izdavačkih kuća koje se vode drugim modelima promišljanja i poslovanja od onih korporativnih i bez kojih ova naša scena ne bi iskričavila na način na koji to povremeno blistavo čini. Ali da završimo duhovitom opaskom: „DDR nije postojala i bila je bolja od Zapada”.

Info

Bojana Denić rođena je u Beogradu, 1974. Završila je studije germanistike na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prevela je blizu pedeset naslova prozne i dramske nemačke književnosti. Pokrenula je Radni sto u kojem je glavna i odgovorna urednica.

Naslovna fotografija: Aleksandar Denić