Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Igor Toholj, reditelj dokumentarca „Havana Dreams“: Sve boje Kube

AUTOR: Jelena Jovanović 06 Apr, 2021
Igor Toholj, reditelj dokumentarca „Havana Dreams“: Sve boje Kube

Film Havana dreams (Snovi Havane) svetsku premijeru ima ovog proleća na beogradskom Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma. Snimljen je na Kubi, 2011. godine, i donosi sve boje ove zemlje –  prizore Havane, tamošnju muziku, istoriju i aktuelni društveni trenutak, razmišljanja Kubanaca, njihove snove i anticipacije.

Igor Toholj, reditelj documentarca Havana Dreams, u razgovoru za City Magazine kaže da je film koji je snimao pre deset godina danas za njega istorijsko svedočanstvo kraja jedne epohe, koja se završila silaskom Fidela Kastra sa vlasti (2011. godine Fidel Kastro je predao vlast svom bratu Raulu) i dodaje da se u međuvremenu dogodio čitav niz procesa u kubanskom društvu koji se mogu podvesti pod nesrećni eufemizam tranzicije.

Igor Toholj

U priči o nastanku filma Toholj navodi da je te 2011. boravio na 33. Festivalu Latinoameričkog filma kao autor dokumentarca Preko granica koji je prikazan u okviru jednog od pratećih programa – u programu posvećenom igranim i dokumentarnim filmovima na temu Jugoslavije, pod nazivom Muestra de cine Serbio, čiji je selektor bila nedavno preminula profesorka Ljiljana Bogoeva Sedlar. Na tom festivalu su bilii mnogi značajni gosti iz filmskog sveta, a posebna zvezda bio je glumac Benisio Del Toro.

„Uvodnu press konferenciju smo održali u istorijskoj sali Art Deco zdanja hotela Nacional, poznatog iz predrevolucionarnog perioda. Nevena Matović i ja smo bili smešteni u Casa particular, u kubanskoj porodici. Vrlo brzo smo shvatili da se nalazimo u centru zbivanja veoma živog društvenog života, na Paseo Prado, blizu ugla sa Neptuno ulicom koja vrvi od ljudi i saobraćaja. Posmatrajući ljude u raznim situacijama, od kojih se neke ciklično događaju skoro na isti način iz dana u dan, počeo sam da ih snimam, uglavnom iz ‘voajerske’ vizure. Odnosno, iz vizure nekoga ko taj živi svet, nedovoljno poznat a opet blizak, snima u svojstvu došljaka iz spoljašnjosti. Iz dana u dan sam upijao te prizore i likove, a neke od tih ljudi sam i upoznao.“

Igor kaže i da je materijal za film snimio svim tada dostupnim sredstvima, uključujući i mobilni telefon, koji mu je često bio nadohvat ruke.

„Proveo sam nešto više od dve nedelje u Havani, uglavnom u gradu, sem jednodnevnog izleta izvan grada, na plažu Atlantico. Tu je i nastala finalna scena filma Havana Dreams, koja svedoči, čini mi se, o epilogu revolucije i njenih tekovina u samo jednom, statičnom kadru.“

Priče i snovi

Dokumentarac slika mnoge nijanse Havane, a njegovu okosnicu čine priče Kubanaca različitih godina, profesija i senzibiliteta. Ispovesti i razmišljanja koja se mogu čuti u filmu prepliću se sa prelepim i neočekivanim prizorima. A takav koncept, navodi reditelj, ima svoju predistoriju.

„Moj prijatelj, koscenarista filma Havana Dreams, Petar Mitrić je 2-3 godine pre festivala na kome smo zajedno učestvovali, boravio na Kubi. Došao je na ideju da snimi serijal kratkih intervjua sa ljudima različitih generacija i obrazovnih nivoa koji su odgovarali na samo jedno pitanje: Kada bi mogli, da li bi napustili Kubu, ili bi ostali da žive tu. Kada sam snimao materijal za film, nisam to ni znao. Do tog saznanja sam došao kasnije, tokom procesa priprema i pregleda materijala. Te izjave ljudi su generalno uzev zajedničke za sve stanovnike ostrva, univerzalne su, pa sam, radeći na filmu, pronašao karaktere i prostore koji su vizuelni ekvivalent ličnostima i sadržaju ovih razgovora.“

Igor otkriva da odgovori stanovnika Havane koji se mogu čuti u filmu sadrže sve osnovne elemente nečega što bi u antropološkom smislu svako mogao da kaže o sebi: šta radi, koga ima u porodici, koga voli, o čemu sanja.

„Ti razgovori svedoče i o ambivalentnoj poziciji stanovnika Kube. Vole svoju zemlju, ali kod nekih od njih preovladava svest o tome da je negde drugde ipak bolje.“

Slike Havane

U priči o tome kako je doživeo glavni grad Kube naš sagovornik navodi da je on naizgled haotičan, ali lak za snalaženje, kao i svi gradovi omeđeni obalom. Havana je, naime, podeljena na zone unutar kojih su razne istorijske i arhitektonske urbane celine.

„Kretao sam se svakodnevno od Havana Centro, za turiste rekonstruisanog kvarta Havana Vieja, do Vedada, u kom su hoteli i betonski soliteri u stilu socijalističke arhitekture 70-ih, i u kojima stanuju uglavnom državni činovnici i pripadnici (ipak postojeće) srednje klase.“

Havana se nalazi u klimatskom području u kome se vreme tokom dana drastično menja, a to donosi impresivne slike i posebnu atmosferu.

„Horizont Havane odslikava dramatičan raspon svetlosnih atmosfera, karipskih oblačnih frontova koji dolaze sa okeana i zatim ubrzo nestaju, sunčanih intervala, jake kiše tokom koje odjednom padne mrak, manjih ili većih uragana. Jednom od tih uragana sam i prisustvovao, snimajući situaciju na obali, koja je predstavljala pravu malu simfoniju morskih talasa, koja u filmu ima, čini se, posebno mesto, baš kao i noć. Mrak u decembru pada već oko 5 sati po podne, i onda nastupa tama potpuno drugačija od one na koju smo navikli, bez takozvanog svetlosnog zagađenja.“

Igor kaže i da ga je fascinirao i život na krovovima zgrada, bilo da se odvija u kućama sklepanim na brzinu, ili na već postojećim ravnim terasama. Neke od porodica čiji se život odvija na krovovima snimao je u raznim situacijama, u vremenskom intervalu od dve nedelje. A akteri filma su i mnogi drugi anonimni Kubanci.

„Najviše me je impresionirala spontanost ljudi u uličnim okupljanjima, nepatvorenost života u situacijama u kojima se neka ekipa okupi usred bela dana i improvizuje na sve moguće teme. Takođe, tu je i neopterećenost ljudi materijalnom situacijom. Uglavnom je sve otvoreno i možete da vidite unutrašnjost prizemnih stanova, često veoma svedenu, bez mnogo nameštaja i pokućstva, a iz tih prostora, iz kolonijalnih zgrada čije su fasade nagrižene slanim vazduhom okeana i vetrovima, bez normalnih uslova za život, izlaze ljudi sa osmehom koji se raduju novom danu, komunikativni i zainteresovani za razne stvari.“

Duh i sistem

Kubance, primećuje Igor Toholj, odlikuje kolektivistički duh, solidarnost i svest o tome da smo samo privremeno tu gde jesmo. Odnosno – život u skladu sa trenutkom. Dodaje i da ova zemlja ima veoma organizovan elementarni obrazovni sistem. (Deca iz osnovnih škola koje je viđao na ulici obučena su poput nekadašnjih Titovih pionira, i nose crvene marame) Kubance odlikuje i izražen osećaj ponosa i svest o samosvojnosti.

„Havana je okrenuta ka Ki Vestu. Nisu retke pomorske uzbune zbog ulaska glisera i drugih brodova sa Floride u kubanske teritorijalne vode. Jednog jutra smo sa naše terase prisustvovali isplovljavanju tri stara patrolna čamca, iz epohe SSSR-a, iz luke koja je tačno preko puta zgrade u kojoj smo bili smešteni. Svaki put kada se objavi uzbuna, oni isplovljavaju, svesni svoje zastarelosti, sporosti i grotesknog izgleda te situacije u kojoj su sa druge strane neki supersonični gliseri koji se vraćaju u Majami pre nego što oni isplove. Venceremos!“

U Havani je veoma vidljiv i represivni karakter jednopartijskog političkog sistema, posebno na ikonografskom planu, dodaje reditelj dokumentarca Havana Dreams.

„Svi javni prostori su oblepljeni portretima revolucionarnih ličnosti, još od onih iz 19. veka, a fasade su oslikane muralima koji su posvećeni revoluciji. Vremenom je takav sistem doživeo i mutacije u društveno-političkom smislu, pa postoji i komunistička buržoazija, za koju važe neka druga pravila života i rada na Kubi.“

Muzika

Igor navodi da je dobro poznato da je muzika na Kubi deo svakodnevnog života, te da su mu posebno bili zanimljivi mali rituali, nadigravanja u improvizaciji i radost muziciranja, koja je u habitusu Kubanaca.

„Trombonista koji se nadvikuje zvukom svog instrumenta sa bukom okeana, mladi džezeri koji se spontano okupljaju u napuštenoj zgradi, večernji ritualni ples u tradiciji Santerije u otvorenom stanu u prizemlju ruševne zgrade, veterani džeza koji imaju sešn uz ručak u restoranu, izvođači Charange u lokalnom kafeu, usamljeni trio koji izvodi kubanske standarde ubijajući dokolicu hotelskim gostima…. Naposletku i nesrećni muzikanti na plaži, čija se revolucionarna pesma izgubila u besmislu turističkog konzumerizma – sve su to spontane situacije na koje sam naišao i zabeležio ih sa minimalnim intervencijama, ili bez intervencija uopšte. Nadam se da su u funkciji, i da podržavaju strukturu filma na pravi način, tražili smo im mesto i u dramaturškom, i u ikonografskom smislu.“

Arhivski materijal

U filmu se nalaze i delovi različitih dokumentarnih filmova, sekvence koje objašnjavaju političku situaciju Kube podsećajući na važne istorijske trenutke.

Igor Toholj objašnjava da delovi iz tih dokumentaraca pronalaze svoje refleksije na novosnimljeni materijal, sliku i zvuke grada i ulice. Te veze su na nivou analogije, ili pak asocijativne, sa funkcijom komentara.

„Pored jedne upečatljive propagandne TV emisije nastale neposredno posle revolucionarnog prevrata 1961, Kuba: Bitka za Ameriku, posebno je značajan kratki dokumentarni film Karneval na Kubi, nastao 1963, koji je uz još nekoliko filmova tih godina snimila ekipa Sutjeska filma, na čelu sa rediteljem Pavlom Jocićem, snimateljem Petrom Lalovićem i scenaristom Purišom Đorđevićem. U filmu je i delić materijala Filmskih Novosti snimljen tokom konferencije Pokreta Nesvrstanih u Havani 1979, kada je došlo do poznatog razmimoilaženja u stavovima između Josipa Broza Tita i Fidela Kastra u pogledu odnosa sa SSSR-om. Svi ovi arhivski materijali svedoče o nekim istorijskim prekretnicama ili amblematičnim situacijama svakodnevice Havane i doprinose koheziji fragmentarno snimljenog materijala.“

Promene

Komentarišući proteklu deceniju u političkom životu Kube Igor Toholj kaže da možda greši, ali da je njegov utisak da te promene izgledaju kao eksperiment na stanovništvu koje je u situaciji opisanoj u onoj već otrcanoj alegoriji o žabi koja se polako skuvala u postepeno zagrevanoj vodi, nakon 50 godina vlasti jednog čoveka. 

„I, što bi se takođe reklo, samo da se u tim reformama sa prljavom vodom ne izbaci i dete koje se kupalo, da se ne unište dobre tekovine starog sistema. To je sada, kako mi se čini, neki hibridni društveno-politički sitem u kome su promene neizbežne ali se bojim da će one uništiti ono što je ipak bilo najvrednije i potpuno autentično u svojoj težnji ka neoliberalnim vrednostima, ako postoje.“

Ideje

Toholj navodi i da bi, ako bi danas snimao film u Havani, verovatno bio zainteresovan za neke teme koje zadiru malo dublje u istoriju grada, robovlasništva i kolonijalizma raznih vrsta – španskog, francuskog, engleskog i američkog, sve od dolaska Kristofora Kolumba na ostrvo, 1492. godine.

„Ali to će već uraditi neko drugi, kad je reč o dokumentaristima iz Srbije. U tom smislu bi kao polazište bilo vrlo uputno upoznati se sa Raspravom o kolonijalizmu, Eme Sezera, ili pogledati dokumentarni materijal koji je Kubanski institut za Kinematografiju 1973. snimio kao serijal u kome se čuveni pisac Aleho Karpentjer obraća studentima, na 16mm filmskoj traci, sa naglaskom na epizodu posvećenu životu u Havani u 19. veku. Naravno, postoje još mnogi izvori.“

Premijera

Film Havana Dreams je trebalo da ima svoju premijeru u martu 2020, na Festivalu dokumentarnog filma u Beogradu. Festival je prošle godine odložen zbog vanredne situacije uzrokovane pandemijom. Ove godine program Martovskog festivala će spojiti i filmove koji su planirani za prošlu godinu i nove naslove.

Igor Toholj navodi da ovo odlaganje premijere filma Havana Dreams čini vremensku distancu od snimanja do realizacije filma još dužom, pošto je to sada već skoro jedna decenija.

„Sa druge strane, to možda više nije ni važno, s obzirom da film tretira jedan poseban istorijski prelomni trenutak Kube. Najvažnije je da publika vidi film u bioskopskim uslovima, to je ono što omogućava doživljaj svih njegovih elemenata na pravi način, i dvosmernu komunikaciju. Nadam se da to nećemo zaboraviti.“

Na kraju razgovora naš sagovornik kaže i da će se nakon premijere u Beogradu film Havana Dreams predstaviti i na drugim festivalima.  


Novi filmovi

Producentska kuća Igora Toholja, Zero production, upravo je završila dva kratka dokumentarna filma. Closing time-Zatvaranje, bi trebalo premijerno da bude prikazan na 44. Festivalu kratkometražnog filma, a film Kontrafaza je selektovan za 68. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma (martovski festival).

Festivali i radionice

Nedavno je završeno treće izdanje Međunarodnog festivala dokumentarnog filma DOK, koji ima takmičarsku selekciju debitantskih dugometražnih dokumentaraca, i na kom se dodeljuje nagrada Enter DOK.

Zero produkcija je pokrenula i nekoliko filmskih radionica – Igor toholj izdvaja Interaktivni film, Radionicu scenarija, koju u Jugoslovenskoj Kinoteci, tokom festivala BOSI vodi Ivan Velisavljević. Zero produkcija je i dugogodišnji partner School of rehabilitation sciences-Human Study iz Nirnberga, za koju producira edukativne i promotivne filmove snimane širom sveta.

Toholj je i selektor dokumentarnog programa nekoliko festivala, među kojima su FEF Palić, Ravno selo FF, Bosi Fest, i urednik je filmskog programa u Domu kulture Studentski grad. 

„Pored aktuelnih filmova sa bioskopskog repertoara, što smatram važnim segmentom Filmskog programa DKSG, pokušavam da predstavim i one manje vidljive filmove kroz projekcije i predstavljanja autora, razgovore i filmske cikluse. Moram priznati da je to, sa stanovišta motivisanja publike, u ovoj eri sveopšte dostupnosti svega postojećeg veoma teško. Naime, više nema ekskluziviteta zbog kojeg biste potegli put čak u Studentski grad. To naprosto donosi i nove izazove. U Filmskom programu DKSG se početkom juna događa –Dok’n’Ritam- jedinstven festival muzičkog dokumentarnog filma kod nas, čija je umetnička direktorka i osnivačica Sandra Rančić. To je zaista jedinstveno iskustvo sačinjeno od projekcija, koncerata i tribina na otvorenom prostoru.“