Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Jelena Marinkov: Poezija koja provocira i nikoga ne ostavlja ravnodušnim

AUTOR: Jelena Vukićević 10 Sep, 2021
Jelena Marinkov: Poezija koja provocira i nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Sa mladom spisateljicom Jelenom Marinkov razgovarali smo o njenoj zbirci poezije Karantin u paklu, stvaralačkoj inspiraciji, klasnim razlikama i društvenoj nejednakosti, te knjigama koje voli da čita i poklanja…

Zbirkom Karantin u paklu (Književna radionica Rašić, 2021) nagrađeni ste Brankovom nagradom Društva književnika Vojvodine (Brankova nagrada se dodeljuje za najbolju knjigu umetničke poezije, autora mlađeg od 29 godina). Zahvalnost, teret ili nešto treće: podelite Vaše utiske u vezi sa nagradom.

Brankovu nagradu Društva književnika Vojvodine smatram najprestižnijom nagradom za mlade pesnike i pesnikinje koji pišu na srpskom jeziku. Ona je za mene veoma prijatno iznenađenje, nisam je očekivala s ubeđenjem. Ne predstavlja mi teret, ponosna sam, doživljavam je kao potvrdu. Kritički prijem za mene kao autorku ima isti značaj kao čitalačka recepcija. Može da priča ko šta hoće, ali i te kako prija biti laureatkinja, pa još ovako značajnog priznanja. I ranije sam nagrađivana, ali ovo mi je priznanje najdraže, dobila sam ga za svoju prvu pesničku zbirku i mislim da će mi u svetu književnosti otvoriti mnoga vrata. Srećna sam i zahvalna što je žiri prepoznao moj talenat i imao sluha za ovakav vid poezije, sirov i surov, kako voli da kaže urednik nagrađene zbirke. A da ne govorim o našim istaknutim pesnicima i pesnikinjama ovenčanim ovom nagradom. Nije mi namera da se s bilo kim poredim ili ravnam, ali mislim da imena nekih dobitnika i dobitnica dovoljno govore o prestižnosti ovog priznanja.

Kakav je bio proces pisanja zbirke s obzirom da se bavite i pisanjem književne kritike i naučno-istraživačkim radom? U kojoj meri se prepliću, u kojoj su različiti? Gde se Vi osećate najkomfornije?

Veliki broj pesama nastao je prošlog leta, u dvonedeljnom periodu, verovali ili ne, a ima i pesama koje su godinama ležale pohranjene u gotovo zaboravljenim folderima, pa sam se setila da ih iskopam, pomislivši: „Eee, ovo uopšte nije loše, čekaj da vidim kako može da se sredi i poboljša”.

Stvaralački proces opisala bih kao prijatno i zavodljivo proganjanje. Nepredvidivo i u različitim situacijama u svesti mi iskrsne neka slika ili iskaz, koje jurim da zabeležim kako ih ne bih zaboravila. Docnije sve se slaže, kao kakav kolaž ili mozaik. To je jedina sličnost između pisanja poezije i književne kritike ili naučnog rada, rekla bih, postupci kombinovanja i slaganja, s tim što su prilikom pisanja kritike ili naučnog teksta ti procesi u mnogo većoj meri osvešćeni i proračunati. Naučni i kritičarski rad dele mnoge sličnosti i mogu reći da su naporniji od pisanja poezije, jer ipak treba zadovoljiti određene kriterijume, logičko-pojmovnu povezanost iskaza i postulate naučnog diskursa. A pisanje poezije za mene je čisto uživanje i u poeziji se najkomfornije osećam jer ona je prostor slobode, pa i kad se desi da blokiram, to su slatke muke, gotovo neosetno nametne se rešenje.

Ako pesmama približavate, ili raskrinkavate tegobu i sirovost međuljudskih odnosa, kakva je Vaša dijagnoza? Od kuće na prodaju, preko nekrologa, do imaginarnog Balkana?

Ha-ha-ha, čapnem od svega pomalo. Šalu na stranu, ne volim kad me ljudi poistovećuju s lirskim subjektima, mada i razumem zašto to rade. U pesme svakako transponujem svoje iskustvo, s tim što sve podižem na kub. Nadahnuće pronalazim u okruženju, u spoljašnjim i unutarnjim dešavanjima, doživljajima, emocijama i sećanjima, ali smatram da posedujem i sposobnost izmeštanja i uživljavanja, ne pišem iz jedinstvene pozicije, mogu da se „ugradim” u različite persone i mislim da zahvaljujući tome moja poezija nije unisona, iako uglavnom zasnovana na ženskom iskustvu, progovara različitim glasovima. Oslanjajući se na sopstvenu intimu, pokušavam da ogolim iskustva tih glasova koji me proganjaju, svaki ima sopstvenu dijagnozu, na koju se onda nadograđuje konglomerat porodičnih, interpersonalnih i šire shvaćenih društvenih dijagnoza. Svaku od dijagnoza smeštam u po jedan pakleni karantin. A dijagnozu koju najuspešnije raskrinkavam delimo svi: neumoljiva potreba da se udovolji društvenim očekivanjima.

Slomljeni identiteti, siromašne porodice, promašeni životi, i „napisati nešto što očarava, ali još više intrigira, uznemirava i zgražava, nešto jedinstveno i ubedljivo, a začinjeno ravnodušnošću i bez samosažaljevanja, mogu samo oni koji su sigurni u to da će njihov pesnički jezik izdržati svu semantičku brutalnost” istaknuto je u obrazloženju Vašeg urednika Srđana Tešina. S tim u vezi, predstavite nam i proces saradnje sa Tešinom, koliko ste sačuvali prvobitne verzije pesama, a koliko uvažavali komentare, kritiku ili sugestije?

Bilo je veliko zadovoljstvo sarađivati sa Srđanom. On je veoma blag kao urednik, ali upućuje i te kako promišljene sugestije, i to na veoma oprezan način, mada se ja uopšte ne vređam kad mi neko uputi konstruktivnu kritiku i kad vidim da je upućena s dobrom namerom. Srđan je najzaslužniji za to što sam s pisanjem „skrenula” put egzistencijalnih užasa svakodnevice. Pročitavši prvobitan rukopis, kojim sam dospela u uže izbore za neke pesničke nagrade, naglasio mi je da sam u toj brutalnosti najjača i da treba tako da pišem. Mislim da sam tad počela da izvlačim iz sebe ono najsnažnije, kad sam rešila da se rešim autocenzure uprkos mogućim spoljašnjim pritiscima. Bilo je prepravki, neke pesme iz prvobitnog rukopisa rešila sam da odbacim, a ima i pesama koje su unete u zbirku u izvornom obliku. Išlo je to ovako: Srđan prokomentariše ili sugeriše nešto i dopusti meni da odlučim, tad se zamislim i kažem sebi: „Au, pa ovo ima smisla, zaista je ovako bolje”. Ili, recimo, sugeriše mi da neku od pesama izostavim, da je nedorađena, i ja velim: „Vidi, stvarno, bolje bez nje”. Srđan je sa mnom uvek razgovarao kao sa sebi ravnom i u međuvremenu smo postali prijatelji. On je opušten i prizeman, a samo s takvim ljudima volim da sarađujem. Nema opravdanja za aroganciju.

Kako ste se odlučili za naslov zbirke, da li je prirodno došao na kraju, kada ste zaokružili svih sedam ciklusa, ili?

Srđan je kumovao naslovu zbirke. Jedna pesma iz centralnog ciklusa nosi taj naslov, kao i sam ciklus. Dvoumili smo se između dva naslova i Srđan je presudio. Naslov je zaista zvučan, odlično opisuje stanje lirskih subjekata i atmosferu same zbirke i dobila sam mnogo pozitivnih komentara na račun izabranog naslova, a simptomatičan je i kad je u pitanju društvena situacija u poslednje vreme, iako tematika zbirke nije ni u kakvoj vezi s pandemijom.

„Svi imaju novca za skupo suhomesnato i tvrde sireve/ južno voće, maslinovo ulje i te pičkematerine/grade terase i balkone/ dižu kredite za automobile/ kupuju ogromne televizore i nove dušeke/ svi su veoma uspešni i svima je do jaja” (Nema ker za šta da ga ujede). Koliko je razmatranje klasne razlike prisutno u Vašoj poeziji i kako mladi danas gledaju na ovaj problem?

Mislim da je odlično što ste mi postavili ovo pitanje. Razmatranje klasnih razlika prisutno je u mojoj poeziji jer je društvena nejednakost ono što je suštinski obeležilo moj identitet. Živimo u duboko podeljenom društvu, u društvu prožetom socijalnim razlikama koje se samo produbljuju. Potičem iz siromašne radničke porodice, odrasla sam u kući od naboja. Mnogi ne veruju da ljudi i dalje žive u takvim kućama. Slušam sada rasprave vezane za minimalnu cenu rada i razmišljam o tome koliko ljudi živi na ivici siromaštva, lome kičmu radeći teške fizičke poslove i za to dobijaju nekakvu boraniju, dok zaposleni u raznoraznim javnim sektorima, savetnici za ovo i ono vrlo sumnjivih kvalifikacija, imaju petostruko veće plate, o čemu pričamo. Trebalo bi da svako bude pristojno plaćen za pošteno obavljen posao. Veoma je teško popeti se na društvenoj lestvici, iz prve ruke svedočim tome, i mislim da na to neprestano treba ukazivati. I dalje se dobro sećam kako sam brojala sitno do devedeset dinara za tursku kafu ili danima u studentskom domu jela samo paštetu i hleb, to je bila cena mog obrazovanja. U našem društvu sramota je biti siromašan, kad si siromašan, automatski si nikogović i lezilebović, nisi se snašao, a nije sramota prodati dostojanstvo i služiti se sumnjivom kategorijom snalažljivosti, koja zna biti sinonim za nepoštenje i nepotizam. Ne znam koliko su mladi iz dobrostojećih porodica svesni tih razlika, iz svoje perspektive mogu reći da baš i nisu i da ih to posebno i ne interesuje, ima ona narodna sit gladnom ne veruje. Nužnost da se socijalne razlike već jednom ukinu na nivou je utopije, u ovakvoj društvenoj konstelaciji to se nikad neće desiti, a svojom poezijom pokušavam da se angažujem u tom pravcu najbolje što mogu, pa ako je i sizifovski.

U  kojoj meri su Vam tuđe knjige potrebne za pisanje? Kakva ste čitateljka, šta vam je u tom smislu važno? Naslovi koje poklanjate prijateljima, ili na primer, naslovi kojima se stalno vraćate?

Da nisam strastvena čitateljka, ne bih mogla ni da pišem. Književnost živim, njome se hranim, od nje preživljavam, njome se bavim i sve dok mogu tako, biću zadovoljna. Važno mi je da me knjige ošamute, da me prodrmaju i protresu. Imam sasvim jednostavan sistem procene je li neki tekst kvalitetan: ako mi nešto pukne pred očima dok čitam, to je to. Bitno mi je da ono što čitam u meni izazove snažan, nepomućen doživljaj. Isto to pokušavam da kreiram i u svojoj poeziji i kratkoj prozi, da isprovociram snažnu reakciju, da ne ostavim ravnodušnim. Kada poklanjam knjige, ne vodim se svojim književnim afinitetima, nego čitalačkim preferencijama onoga kome poklanjam, a vrlo lako procenjujem čitalačke ukuse. Uvek se vraćam knjigama za koje ocenim da su pisane iskreno i autentično, bez pozerstva, i to su uglavnom knjige regionalnih autora. U ovom trenutku poezija Stevana Raičkovića i proza Aleksandra Tišme. Memoari šarmantnog Andrea Asimana. Naši sjajni mladi autori: Ana Miloš i Stefan Stanojević. Uvek Majakovski i En Sekston, Valjarević i Milena Marković. Tek skoro, sram me bilo, otkrila sam sjajnog Bojana Savića Ostojića – ono kad vam je žao što se približavate kraju knjige, to sam doživela čitajući Ništa nije ničije. Neprocenjiv čitalački doživljaj!

Info:

Jelena Marinkov rođena je 1993. godine u Kikindi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Master studije završila je na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Bavi se naučnoistraživačkim radom, objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica je nagrade Đura Đukanov 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade Bal u Elemiru za humorističko-satiričnu priču 2017. godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. Za svoju prvu zbirku poezije Karantin u paklu 2021. godine nagrađena je prestižnom Brankovom nagradom.

Fotografije: Ivana Jovanović

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Intervjui

Slobodan Vladušić: Omama – priča o tajnama

U svom trećem romanu pisac Slobodan Vladušić slika Berlin iz 1928, i portretiše pisca Miloša Crnjanskog smeštajući ga u uzbudljivi…

Zoran Lisinac o „Tomi“: „Pisac uvek traži inspiraciju u sebi, pa čak i kada piše o drugima…“

Ponovo radi bioskop! Biopik Toma je u domaćim bioskopima za samo deset dana prikazivanja pogledalo gotovo 175.000 gledalaca, što je…

Milan Marić: Tomu niko nije poznavao do kraja

Na svetskoj premijeri na festivalu u Sarajevu, kao i na srpskoj premijeri na festivalu u Nišu biografski film Toma, naravno…