Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kristijan Krusat: Kretanje je izvor postojanja

AUTOR: CityMagazine 03 Apr, 2021
Kristijan Krusat: Kretanje je izvor postojanja

„Ne preterujem kad kažem da sam očaran Pavićevim pisanjem, niti kad priznam da je čitanje Danila Kiša predstavljalo jedno od najznačajnijih čitalačkih iskustava u mom životu“, reči su autora knjige priča Kratka teorija o putovanju i pustinji, koja se nedavno pojavila u izdanju kuće Heliks, u prevodu sa španskog Biljane Isailović.

Knjigu priča holandsko-španskog pisca Kristijana Krusata (Marbelja, Španija, 1983) Kratka teorija o putovanju i pustinji nedavno je, u okviru programa Kreativna Evropa, objavila izdavačka kuća Heliks.

Ovu interesantnu prozu srpskim čitaocima približila je Biljana Isailović, jedan od naših istaknutih književnih prevodilaca sa španskog jezika, a potpisnik ovih redova posebnu zahvalnost duguje koleginici Vesni Stamenković, za pomoć u realizaciji intervjua s Krusatom, dobitnikom Nagrade Evropske unije za književnost, esejistom, pripovedačem i romansijerom čija su dela prevedena na više od deset jezika.

U naslovnoj (i završnoj) priči u zbirci Kratka teorija o putovanju i pustinji na jednom mestu kažete: „Onaj ko dolazi u pustinju, beži s nekog drugog mesta“. Od čega Vi bežite, ili od čega ste bežali dok je u Vama Kratka teorija klijala?

Moglo bi se reći da sam želeo da pobegnem od određenih uverenja u vezi sa onim što se smatra pričom ili što se očekuje od ovakve vrste pripovedanja. Kao autor priča, uvek sam bio veoma svestan veza koje ovaj žanr održava kako sa mitovima, tako i s narodnim pripovetkama. Od tog načina pripovedanja, priča je sačuvala aksiološki pojam vremena, odnosno, u zbivanjima ima običaj da izdvaja važne događaje, posebne trenutke. Kritički se odnosi prema njima, pripisujući im određeni značaj. Na taj način, moje priče se javljaju kao instrument kritike vrednosti naše civilizacije. Bežao sam još i od lošeg vremena (u to vreme živeo sam na severu Francuske) i od samog sebe: „Bipolarnost je teško psihičko oboljenje jer se normalan ljudski slom na mnoštvo sićušnih bića svodi na tek žalosna dva“, kako je to, s neprevaziđenim smislom za ironiju, rekao poljski aforističar Stanislav Ježi Lec.

Foto: Heliks

Kad konstatujete da su „naše duše prazne“, ali da im je „potrebno kretanje“ – kako osećate, odnosno kako biste definisali pojam praznine, a kako pojam kretanja?

Kretanje je izvor postojanja. Kao što je rekao Ibn Arabi, nepokretnost ne može da dovede do postojanja pošto bi se, budući da je nepokretna, vratila u svoje izvorište: Ništavilo. Upravo zbog toga, putovanju (toj „sentimentalnoj metafori sudbine“, po rečima Sejsa Noteboma) nema kraja. Sve to još ima veze i s pustinjom, prostorom koji, baš kao i more, predstavlja jednu od onih prostih i savršenih metafora, veoma primerenih našem vremenu. I veoma me je zanimala ideja pustinje kakvu zastupaju psihologija dubine i Džems Hilman: kao slika našeg beznadežnog, prolaznog i pasivnog života. U tome je naša ispraznost, i naša veličina.

Fabulu druge pripovesti u zbirci, Lena čitaocu svoje priče (soba izgubljenih koraka), smestili ste u Beograd. Priča počinje citatom iz dela Milorada Pavića. Možete li nam nešto više reći o svojim iskustvima sa Srbijom i Beogradom, kao i sa stvaralaštvom srpskih književnika?

Ne preterujem kad kažem da sam očaran Pavićevim pisanjem, niti kad priznam da je čitanje Danila Kiša predstavljalo jedno od najznačajnijih čitalačkih iskustava u mom životu. Mnogo sam vremena posvetio proučavanju Kišovog podsticajnog ponovnog iščitavanja tradicije „imaginarnih životopisa“ (koja se, u suštini, proteže od Francuza Marsela Švoba do Horhea Luisa Borhesa i Roberta Bolanja, ali obuhvata i Pjera Mišona i Antonija Tabukija). Oduševljava me način na koji je spoj fikcije i dokumentarnog u metodu koji je Borhes koristio u Univerzalnoj istoriji beščašća (1935) ili Maštarijama (1944) doživeo veličanstvenu obradu u pripovestima koje je Danilo Kiš ugradio u svoja dela u vidu istorijskih epizoda. Kiš je izbegao metafizičku bezvremenost argentinskog autora, i fokus usmerio na očigledno politički karakter naracije u Grobnici za Borisa Davidoviča. Osim toga, nedavno sam objavio knjigu eseja o V. G. Zebaldu, i ispostavilo se da su mi Zebald i Kiš ne samo dvojica apsolutno najdražih pisaca, već da zajedno obeležavaju jedan od meni najdražih perioda u mom čitalačkom životu. Tek godinama kasnije, shvatio sam da je veliki deo mojih strasti potekao s jedne od prvih stranica Montanovog zla Enrikea Vila-Matasa. U toj noveli, navodni kritičar dobija zadatak da napiše prikaz Zebaldovih Saturnovih prstenova i Enciklopedije mrtvih Danila Kiša. Sada, više od petnaest godina kasnije, oduševljava me kad vidim kako se jedna velika i lična mapa pročitanih knjiga, strasti i putovanja isplela oko jedne jedine stranice koju sam pročitao kad mi je bilo dvadeset.

Imate li ponekad utisak da bi ono što iznosite u svojim pričama i romanima moglo da povredi, da naljuti nekoga?

Kao što je govorio Kundera, književnost ne preispituje stvarnost, već postojanje. A postojanje nije ono što se dogodilo, postojanje je polje ljudskih mogućnosti, sve ono što čovek može da bude, sve ono za šta je sposoban. Smatram da pisac ima moralnu obavezu da ga istraži – čak i njegove najskrivenije kutke – najiskrenije što može, u okvirima svojih mogućnosti. Osim toga, parafrazirao bih odgovor koji je Mišel Fuko dao u jednom intervjuu: ono o čemu pišem u svojim pričama nije uvek ono što mislim, već ono što se često pitam da li bi moglo da se pomisli. Ponekad moje priče same pođu određenim putem i menjaju se, kao da se i sam pitam da li bi to što pišem moglo postati priča.

„Starim bez ozlojeđenosti“, kaže Vaš junak, ili alter ego, u uvodnoj priči Parcele. Još ste mlad čovek, ali kako Vi doživljavate taj proces starenja? Šta mislite o starosti uopšte, a šta o sebi kao biću, kao organizmu koji stari?

Kad sam napisao ovu knjigu imao sam deset godina manje nego sad. Za to vreme imao sam prilike da u najbližoj okolini, često pod veoma grubim okolnostima, posmatram neke od najtežih posledica starenja. Ja lično ne obraćam previše pažnje na taj proces kod sebe. Prihvatam ono što vreme od mene čini i kako se ugrađuje u moje sećanje, jer taj proces utiče na moje književno stvaralaštvo. Kao što je rekao Aleksandar Hemon: uzdam se u sećanje, ali pre svega u njegovu izdaju.

Razgovor vodio: Vladimir D. Janković

Fotografije: Kristijan Krusat, privatna arhiva