Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Lana Nanovski – Svaki dan je najveći izazov

AUTOR: Jelena Jovanović 04 Jun, 2021
Lana Nanovski – Svaki dan je najveći izazov

Gledan, komentarisan i drugačiji, jutarnji program Probudi se, koji se emituje na televiziji Nova S, nedavno je obeležio prvih godinu dana postojanja. Reporterka Lana Nanovski, deo uspešnog tima, u razgovoru za City Magazine priseća se svojih najzanimljivijih priloga i tema, govori o izazovima rada u ranim jutarnjim satima, o motivima i podsticajima, te o tome koliko joj znače povratne informacije gledalaca. Otkriva i šta joj je u novinarskom poslu najvažnije, šta planira i priželjkuje.

Kako si odlučila  da se baviš novinarstvom? U kojim redakcijama si ranije radila?

Na pitanje „šta želiš da budeš kad porasteš”, kao klinka sam uvek odgovarala da želim da budem novinarka. Ako mi ne verujete – pitajte moju učiteljicu! Ulazak u svet televizijskog novinarstva bio je za mene nešto što je naprosto moralo da se desi. Pre dolaska na Novu, radila sam na Radio-televiziji Vojvodine u informativnoj redakciji, potom u Vestima Prve. Za manje od dve godine promenila sam tri redakcije i preživela selidbu iz Novog Sada u Beograd – dinamično u svakom slučaju.

Kako si postala deo ekipe jutarnjeg programa Probudi se?

Jednostavno – dobila sam ponudu. Prihvatila sam je i eto me godinu dana kasnije!

Koji su najveći izazovi rada u jutarnjem programu?

Svaki dan mi je najveći izazov. Osim ustajanja u 3 i 45, što često doživljavam kao ekstremni sport, treba da sam koncentrisana i da izgledam dobro.

Kako biraš teme i nalaziš sagovornike?

Neke teme nađu mene, za neke „načujem”, pa tražim kontakt… I da, skrolujem društvene mreže. One su odličan izvor tema koje nisu toliko zastupljene u medijima. Kontakt onoga ko mi treba, ako nemam, tražim po principu „zovem nekoga ko zna nekoga” i ne ustručavam se. Ili koristim svoj FB/Insta/Twitter/Reddit profil kako bih putem statusa, komentara ili storija našla onoga ko mi treba. Ako znaš gde tražiš – naći ćeš.

 Šta je tebi, kao novinaru, najvažnije kada radiš neki prilog?

Važno mi je da ponudim ljudima izlazak iz šablona. Da ih navedem da misle o onome o čemu možda nikada ne bi. Da ne ostanu ravnodušni – pre svega. „Anemičnost” je nešto što ne podnosim, ni u životu, a ni u poslu.

U ovih godinu dana emisije Probudi se, koji novinarski zadaci su ti bili najzanimljiviji, najizazovniji, najdraži…? Možeš li da izdvojiš neke koje posebno pamtiš?

Svakako je to javljanje iz župskog vinograda u kojem sam gazila grožđe, i to u narodnoj nošnji! Reakcija Župljana je bila toliko dobra, pa sam se pojavila i u njihovom lokalnom listu. Pecanje u rupi na obrenovačkom putu, tačnije nasred puta, bilo je pravo ludilo. Vozila su prolazila sa obe strane, čak sam i stolicu morala da pomeram u toku uključenja da me neko ne bi „pokosio”. Ta rupa je posle našeg lajva zakrpljena. Tu je i izveštavanje sa sahrane patrijarha Irineja – ta uključenja zahtevala su tačnost u izrazu i odmerenost. To je možda bio najveći izazov.

Da li pamtiš neku anegdotu sa snimanja (ili uključenja uživo)?

Naravno. Pogotovo onu u kojoj su mi golubovi iz kadra odleteli 15 sekundi pre samog uključenja, a oni su bili tema i povod. Pronađete starijeg gospodina koji svakodnevno hrani golubove, zateknete scenu kao iz filma, na stotine ptica leprša oko vas… I one jednostavno odlete. Sreća pa ih je nekoliko ostalo tu. Ma samo da sam znala neku narodnu pesmu za dozivanje golubova, ne bih se libila da zapevam i prizovem ih.

Da li se dogodilo da se prilkom realizacije nekog priloga baš namučiš?

Pa, muka je neizbežna u ovom poslu. Samo je pitanje intenziteta. Ipak, ne mogu da ne spomenem svoj radni zadatak na Skijatosu. Za jedan dan sam otišla u Grčku, snimala, vratila se u Beograd u montažu i pripremala se za sledeće jutro… U 5 i 55, za manje od 24 sata, bila sam u studiju sa spremnim izveštajem o iskustvu sa puta, kao i o procedurama. Na sve to, još sam izgorela na moru, jer nisam ponela kremu sa zaštitnim faktorom! Ali da, rezultat je bio odličan.

Da li se u redakciji događaju neslaganja, i kako prevazilazite kreativne sukobe?

Bez kreativnih sukoba nema ni napretka. Mogu vam pričati bajke kako ih prevazilazimo, ali stvar je jasna – onaj ko je glavni, odnosno glavna, on/ona se i pita (smeh). Moje je da se borim za ono u šta verujem i da navodim argumente zašto smatram da sam u pravu.

Jutarnji program Probudi se jedan je od najgledanijih jutarnjih programa kod nas. Koliko ti znače komentari gledalaca na tvoj rad?

Mnogo… I da nema fidbeka, nisam sigurna da bih želela ovim da se bavim. Sećam se trenutka kada me je prepoznao jedan čovek dok sam šetala gradom, prišao mi i rekao da me gleda svako jutro. Možda vama to zvuči kao najobičnija priča na svetu, ali verujte mi, „letela” sam do kraja dana. Bila sam u fazonu „to je to”.

Da li dobijaš neke ideje, sugestije od gledalaca?

Da, putem društvenih mreža često mi se obraćaju sa problemima koje uočavaju u svom kraju, ali i nekim kul predlozima. Jako mi je važno šta gledaoci žele, tako da se trudim da ispunim njihove sugestije.

Pitala bih te i za profesionalne ciljeve. Šta bi volela da ostvariš u budućnosti?

Svako ko se bavi nekim poslom želi jednog dana da ima „nešto svoje”. Ko kaže drugačije – eto, ja mu ne verujem. Ne mora to da bude novinarstvo, može i neki štand sa voćem u Šri Lanki, na primer.

Fotografije: Ivan Dinić