Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Milica Janevski: Čuda su moguća

AUTOR: Zoran Janković 04 Mar, 2021
Milica Janevski: Čuda su moguća

Nezvanično, ali nekako jednoglasno, serija Kosti, prikazana krajem 2020. godine, proglašavana je najboljom ovdašnjom televizijskom igranom serijom u godini za nama. Jednu od najzapaženijih i najosobenijih rola u njoj odigrala je glumica Milica Janevski. Tome dodajmo i činjenicu da je Milica Janevski odigrala upečatljivu epizodnu ulogu u zapaženom i višestruko nagrađivanom filmu Otac Srdana Golubovića. Više o Milici, njenim ulogama i pristupu glumi u ovih desetak pitanja i odgovora pred vašim očima.

Kako ti s ove kratke distance izgleda pomama koju su pobudile Kosti, kao serija koja ipak dolazi izvan ovdašnjeg glavnog produkcionog toka?

Serija Kosti je definitivno naišla na vrlo dobru reakciju struke i, što je još važnije, „obične publike” – nešto se tu dogodilo, nešto je doprlo do ljudi, nešto ih je tu duboko potreslo. Pokajanje i rešenje, i čudo na kraju za kojim svaki član ovog društva vapi. To je, naravno, samo pokazatelj da su ljudi željni kvalitetnog sadržaja i da je moguće, čak i u ovim teškim vremenima, ponuditi jedno malo „čudo”, kakve su Kosti.

S tim donekle u vezi, da li si pratila Kosti i kao, nazovimo to tako, obični gledaoci-civili ili si bila u prilici da seriju pogledaš i ranije i u „nekom drugom aranžmanu? I kako inače gledaš sebe na ekranu ili velikom platnu, možeš li da se opustiš i distanciraš?

Imala sam priliku da seriju pogledam sama u avgustu u Banjaluci, tako da sam bila mirna kad je kod nas krenula da se emituje, jer sam videla da smo uradili veoma dobar posao. Kad je serija stigla i pred gledaoce, bila sam sasvim spokojna. Što se odgovora na drugo pitanje tiče, to su veoma osetljivi momenti. I vrlo neprijatni, i uviđam u tom trenutku gde je nešto moglo da se odigra drugačije. Trenutak kad neka uloga krene pred ljude, mimo mene, s nekom vremenskom distancom, i postane podložna kritici, svakako je momenat koji je onda, sam po sebi, vrlo stresan.

Kako si i kako ste došli do te osetljive tačke nesvakidašnjeg i svojevrsnog tragizma u liku Zorice, žene koja ume da zadaje bol, ali pritom biva nesvesna da time utabava put i ka vlastitoj nesreći? Koliko su ti bliski motivi zle kobi i neumitnog kojima se, između ostalog, bavi priča Kostiju?

To „zrno” u svakom od nas rađa još veću tamu, obično tako biva. Iz potrebe da se oseća kao poželjna žena, kreće tim putem, na neki način putem samokažnjavanja u nadi da će uspeti da probudi sopstvenog muža, i onda takav neki put naprosto vodi do toga da tu svi gube, jer to je put bez povratka.

Kako izgleda snimanje u Banjaluci, ima li neklih posebnosti, možda i manje napetosti kad se snima van Beograda, kao neizostavne geografske odrednice većine ovdašnjih filmova i serija?

Pa, ono što je zanimljivo u Banjaluci jeste da je tamo obezbeđeno vreme koje je neophodno za proces pripreme i snimanja. Dugo su trajali kastinzi, šest meseci smo imali glumačke probe, snimale su se po dve do tri scene dnevno, što daje slobodu i prostor za kreaciju, a što se, nadam se, u krajnjem rezultatu i vidi.

Tokom profesionalnog bavljenja glumom, da li si pronikla u tajnu trajanja, ali, možda još važnije, i u tajnu izbegavanja balasta taštine i surevnjivosti koje se često povezuju s glumcima?

Smatram da se sve dešava kad je biće, odnosno, čovek, glumac, spreman. Mislim da je pitanje nekog sadržaja koji treba da se „nakupi” u određenim fazama mirovanja da bi prosto imalo šta da se dâ. Uvek mi je bio zanimljiv taj proces između glumca i uloge, uvek sam se pitala ko tu koga bira i zašto, i moje dosadašnje iskustvo mi govori da je bilo potrebno da se sa svakom od tih uloga sretnem baš u tom trenutku, nekad da ja pomognem njoj, a vrlo često da ona pomogne meni u sopstvenom razvoju bića.

Kako se nosiš s povremenim praznim hodom, kad je manje angažmana ili su oni manje izvesni?

Kako kad. Tada je najveći nedostatak novac, ništa drugo. Prazan hod je neophodan za rad na sebi, na svim poljima. I da smo plaćeni kao što nismo plaćeni, bilo bi sve lepše i lakše.

Da li si, sveukupno gledano, zadovoljna ritmom koji se odvija i smerom kojim se kreće tvoja karijera?

Kao što sam već možda rekla, ja sam veoma zadovoljna postupnošću u dosadašnjem toku svoje karijere, i mislim da je to jedini i zdravi i pravi ritam razvoja mene kao glumice.

Evo, za sam kraj, da li je, nakon krupne role u filmu Odumiranje reditelja Miloša Pušića, napokon kucnuo čas i za tvoju novu veliku rolu i na filmu?

Ja je željno iščekujem i smatram da sam spremna za takav poduhvat. Osećam da je blizu, pa ćemo videti. A trenutno sniman komičnu seriju Avokado, ponovo u Banjaluci i opet u produkciji kuće Bosonoga. U njoj igraju i Nikola Pejaković, Ljubomir Bandović, Mira Banjac, Mirjana Karanović, Jasna Đuričić…


Milica Janevski je završila osnovne i master studije glume na novosadskoj Akademiji umetnosti, u klasi Jasne Đuričić. Uloga Zorice Gajić u Kostima joj je na dosadašnjem uzorku najopsežnija uloga u serijama i/ili filmu. Odigrala je glavnu žensku ulogu u celovečernjem igranom filmu Odumiranje (2013) reditelja Miloša Pušića. Manje uloge je tumačila u filmovima Teret, Asimetrija i Otac. Igrala je i u televizijskom filmu Proleće u januaru, ekranizaciji drame Dušana Kovačevića po kojoj je Emir Kusturica uradio svoje Podzemlje. Zabeležila je i role u TV serijama Vere i zavere, Koreni, Jutro će promeniti sve. Aktuelna je uloga u predstavi Ovaj će biti drugačiji u režiji Đurđe Tešić u beogradskom Ateljeu 212, a izdvajaju se i njene ranije glumačke kreacije u predstavama Galeb (u režiji Tomija Janežića), Dogvil i Rubište, obe u režiji Kokana Mladenovića. Uskoro ćemo je gledati u komičnoj seriji Avokado.

Fotografije: Mila Pejić