Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Miodrag Majić: Nikad me nisu interesovale priče za jednokratnu upotrebu

AUTOR: Đorđe Bajić 19 Oct, 2020
Miodrag Majić: Nikad me nisu interesovale priče za jednokratnu upotrebu

Miodrag Miša Majić je široj javnosti do pre godinu i po dana bio pre svega poznat kao sudija Apelacionog suda u Beogradu i autor čitanog bloga (www.misamajic.com) na kome piše o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. To se sve promenilo kad se početkom 2018. u knjižarama pojavio njegov roman prvenac, triler Deca zla, koji je do sada imao gotovo 30 izdanja i koji je Majiću obezbedio status bestseler pisca. Pre nekoliko nedelja pred publiku je stigao, takođe u izdanju Vulkana, drugi roman sudije Majića, Ostvo pelikana, koji preti da nadmaši uspeh Dece zla.

Tvoj književni prvenac, roman Deca zla, postigao je veliki uspeh. Da li te je to zateklo i iznenadilo? 

Istina je da sam od početka verovao u tu priču i u to da će ona dotaći čitaoce. Pa ipak, nisam mogao da pretpostavim da će roman doživeti toliki broj izdanja i da će i danas, godinu i po dana nakon objavljivanja u knjižarama, biti jedan od traženijih. Živimo u vremenu nenaklonjenom kulturi, u kome knjiga svakako ne zauzima mesto na vrhu potrošačke korpe. Zbog toga me uspeh Dece zla još više raduje.

Nekih godinu i po dana nakon Dece zla, u knjižare je stigao tvoj drugi roman. Šta je to što Ostrvo pelikana razlikuje u odnosu na prvenac, a šta je ono što povezuje ova dva romana?

Reč je o sasvim različitim temama, stilovima i žanrovima. Ovog puta to je pre psihološka drama nego triler. Tim pre me raduje što vidim da, uprkos promeni žanra, čitaoci opet reaguju uzbuđeno. Ono što povezuje obe priče jeste oslonjenost na realni slučaj iz prakse, koji je kasnije izmaštan i prenet u fikciju. Pored toga, oba romana povezuje društveni kontekst u koji je radnja uronjena. U oba slučaja reč je o pričama koje oslikavaju različite slojeve nekroznog tkiva savremenog srpskog društva.

Ostrvo pelikana je, kao što si rekao, inspirisano slučajem iz tvoje sudske prakse. Zašto baš ovaj slučaj? Šta te je to u njemu podstaklo da ga pretočiš u roman?

Nikad me nisu interesovale priče za jednokratnu upotrebu. Verujem da je jedina priča vredna pričanja ona koja ima univerzalni potencijal, koju će razumeti i čitalac u Nju Delhiju kao i onaj u Vankuveru ili Oslu. Mislim da ovo jeste jedna takva priča, jer otvara duboka pitanja našeg odnosa prema pravu i pravdi, moralu, istini, trpeljivosti spram različitih kultura i licemerju. A to su večne teme. Ajša i Gabriel, siguran sam, postoje u svakom društvu. Zbog toga sam poverovao da bi takav slučaj bio pogodan da ove teme pokrene.

Verujem da je bio veliki izazov da na pravi način isprepleteš stvaran događaj i fikciju. Kako si se snašao u tom obilju mogućnosti i pronašao pravu meru?

Kao i kod prvog romana, stvarni slučaj je bio isključivo nukleus priče, nešto poput semena koje sam u svojoj spisateljskoj laboratoriji zasadio i čekao da vidim šta će iz njega izrasti nakon kalemljenja maštom, iskustvom i fantazijama. Tako je iz tog početnog zasada niklo ovo što je sada pred nama. To u punom smislu više nije ni stvarnost ni fikcija, i teško je utvrditi gde počinje jedno, a gde prestaje drugo. Zbog toga čitaocima savetujem da moja pisanja sagledavaju neopterećeni ovom podelom, koju smatram nebitnom za čitalačko iskustvo. Nema ničega u književnosti čega prethodno nije bilo u stvarnom svetu, makar pod tim podrazumevali i procese koji se odvijaju u piščevom umu.

Slavu si stekao kao pisac kriminalističkog romana, a Ostrvo pelikana donosi pomalo neočekivani zaokret u pravcu emotivne priče o ljubavi osuđenoj na propast. Da li planiraš da se vratiš u kriminalističke vode u svom sledećem romanu, i koja su tvoja razmišljanja o žanru?

Ne planiram buduća pisanja razmišljajući o žanrovskoj klasifikaciji. Iako su mi nakon uspeha Dece zla i neki od iskusnijih pisaca rekli kako bi bilo očekivano i opravdano nastaviti istim putem, moj osećaj je bio drugačiji. U meni se pojavila priča o Ajši i Gabrielu, i od tog trenutka više nisam razmišljao o tome da li je to dobro ili ne, da li će doneti nove ili rasterati stare čitaoce. Jednostavno, osetio sam da je to moje sledeće pripovedanje. Verujem da će tako biti i s narednim rukopisom. Onog trenutka kad osetim da postoji nešto što vredi deliti, neću se opredeljivati prema tome kom žanru bi moje pripovedanje pripadalo. Zbog toga je, kao i u životu, od mene uvek moguće očekivati iznenađenja.

Foto: Vulkan

Koliko ti to što si sudija olakšava, a koliko komplikuje ili otežava pisanje romana?

Oba aspekta su prisutna. Sudijski posao te dovodi na izvorište slučajeva, ljudskih sudbina i karaktera. U sudnici se plastično oslikavaju likovi od kojih mnogi zavređuju i pažnju pisca. Ipak, pogrešna je pretpostavka da je dovoljno samo opisati pojedine slučajeve i dobiti uzbudljiv roman. Kad bi to bilo tako, većina pravnika bi bili sjajni pisci, što svakako nije slučaj. Pored toga, postoji i taj naš pravnički jezik koji je rogobatan i kog je potrebno osloboditi se prilikom pisanja književnog dela. Zbog toga se trudim da, čim sednem za kompjuter kao pisac, skinem sa sebe „sudijsku togu” i počnem da razmišljam kao pripovedač.

Tvoj književni prvenac je doživeo već gotovo 30 izdanja, dok se drugi roman prodaje još bolje od prvog. Kako izgleda biti bestseler pisac u Srbiji!? Kako uspevaš da uklopiš obaveze na poslu, porodični život i pisanje? Koliko tvoj dan ima sati?

Kao i u drugim oblastima, i ovde stvari izgledaju značajno drugačije nego na drugim meridijanima. Čak mi i ta „bestseler” etiketa povremeno deluje izveštačeno i pretenciozno. I dalje živim kako sam živeo i ranije, nisam se obogatio, i dalje vozim škodu oktaviju i kupujem na pijaci… Međutim, u sve ovo i nisam ušao zbog novca. Daleko značajnije je da me pisanje, naročito kad dopre do tolikog broja ljudi, ispunjava. Sve to, naravno, ima i svoju cenu, pa tako sve manje spavam i, nažalost, često provodim manje vremena s najdražima nego što bih želeo. Dan mi uglavnom traje onoliko koliko je potrebno da većinu onoga što sam naumio i ostvarim. Kad sve svoje obaveze završim, kad vidim da sam pored toga napisao i hiljadu reči, tek tad mogu da kažem kako još jedan dan nije propao i zadovoljan legnem i uhvatim malo sna. Ali ne žalim se, jer je to put koji sam sâm izabrao i na kome se za sada osećam dobro.

U novom romanu si stvorio nekoliko veoma živopisnih likova. Kako si ih osmišljavao i gradio i koliko si prilikom toga crpeo nadahnuće iz stvarnog života? Da li će se neko prepoznati u Ostrvu pelikana?

Veliko je pitanje da li pisac bilo šta izmišlja, ili je sve što piše već negde nataloženo u rezervoarima iskustva i podsvesti. Pa ipak, likovi najčešće nisu kopije nekakvih stvarnih ljudi, već pre nekakvi metafizički odblesci više tipiziranih jedinki. U mojim romanima se redovno prepoznaju pojedine kolege, tako da ne sumnjam da će i ovog puta biti sličnih reakcija. Međutim, i to je dobro. Povremeno je ono što pročitamo okidač za dublje zaranjanje u sebe, a to je uvek prilika za to da postanemo bolji.

Ostrvo pelikana je i svojevrsni jezički eksperiment. Ispričaj nam nešto o tome i saradnji s gospođom Biljanom Sikimić.

Gospođa Sikimić, koja je naučna savetnica Balkanološkog instituta SANU, pružila je nemerljiv doprinos ovoj priči. Oživela je likove Ajše i Gabriela, udahnjujući u njih stvarni govor dve različite romske grupe – arlijske i kalderaške. Na taj način, jezici kojima ovo dvoje mladih govore oslikavaju svu kompleksnost Roma, suprotstavljajući je našoj površnoj a uvreženoj ubeđenosti o nekakvoj tobožnjoj monolitnosti. Biljana je bila beskrajno strpljiva sa mnom odgovarajući na bezbroj mojih nedoumica koje su se ređale kako smo dublje uranjali u Ajšin i Gabrielov svet. Mnogo toga sam od nje naučio i zato joj i ovom prilikom zahvaljujem. 

Da li književnost može da promeni svet i šta je ono glavno što si želeo da postigneš svojim novim romanom?

Ne verujem da, naročito danas, književnost može da promeni svet čak i ako ovo shvatimo u prenosnom značenju, ali sam uveren da može da utiče na pojedinca i da mu ponudi drugačije misaone platforme. Jedan od ciljeva s kojima sam pristupio pisanju bio je da privolim čitaoca da se zapita i uoči da stvari, naročito ovako kompleksne koje se nalaze na razmeđi konfrontiranih kultura, nikad nisu onakve kako izgledaju na prvi pogled. Pored toga, želeo sam da s njim podelim sopstveno iskustvo, koje kaže da najgore stvari najčešće činimo iz najboljih namera.

Recenzije novog romana napisali su Filip David i Goran Marković. Koliko se osvrćeš na mišljenje drugih o tvom radu i da li se osvrćeš na pohvale, savete i kritike?

Brižljivo analiziram kritike i savete, naročito kad dolaze od iskusnih pisaca poput gospodina Davida i gospodina Markovića. I u svom osnovnom poslu naučio sam da je kritika, čak i kad je neosnovana, često korisnija od pohvala i aplauza. Ona nas uvek natera da se preispitamo, zamislimo i potražimo problem u sebi, a time i prostor za napredovanje. Tapkanje po ramenu, iako nekad korisno za sticanje samopouzdanja, uglavnom ulenjuje i zaustavlja. To, naravno, ne znači da u svemu tome treba izgubiti sebe. Pisac ipak mora da sačuva sopstveni glas, čak i kad se on nedovoljno dopada drugima.

Šta dalje? Koji su planovi? Da li tvoja nova literarna avantura već dobija svoje obrise?

Kao i u prethodnim slučajevima, pisaću opet onog trenutka kad se pojavi priča koja je po mom sudu vredna pričanja. Kad će to biti, u ovom trenutku ne mogu da predvidim. To ne znači da ne razmišljam o novim pričama, da ih ne prevrćem po glavi, da me ne vuku za rukav novi likovi… Ipak, da bi oni dobili svoje mesto na hartiji, potrebno je da zajedno sa mnom sazre i da budu spremni za bespoštedni susret sa čitalačkom publikom.

Fotografije: Đorđe Bajić

Najčitanije

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Ovo su 4 tipa osoba koje daju previše sebe

Poslednjih godina, termin burnout se pominje kao jedno stanje uobičajeno i prisutno među ljudima koji daju previše sebe na poslu.…

Najnovije - Intervjui

Slobodan Vladušić: Omama – priča o tajnama

U svom trećem romanu pisac Slobodan Vladušić slika Berlin iz 1928, i portretiše pisca Miloša Crnjanskog smeštajući ga u uzbudljivi…

Zoran Lisinac o „Tomi“: „Pisac uvek traži inspiraciju u sebi, pa čak i kada piše o drugima…“

Ponovo radi bioskop! Biopik Toma je u domaćim bioskopima za samo deset dana prikazivanja pogledalo gotovo 175.000 gledalaca, što je…

Milan Marić: Tomu niko nije poznavao do kraja

Na svetskoj premijeri na festivalu u Sarajevu, kao i na srpskoj premijeri na festivalu u Nišu biografski film Toma, naravno…