Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Mladen Đorđević: „Sumrak u bečkom haustoru“ je komplikovan hod na ivici između života i fikcije

AUTOR: Đorđe Bajić 02 Mar, 2020
Mladen Đorđević: „Sumrak u bečkom haustoru“ je komplikovan hod na ivici između života i fikcije

Punih jedanaest godina smo čekali na novi dugometražni film Mladena Đorđevića, ali tom čekanju je, konačno, došao kraj. Na 48. FEST-u svoju svetsku premijeru imaće 5. marta 2020. Sumrak u bečkom haustoru, dvosatni dokumentarni film na kome je Đorđević radio pune četiri godine i u kome baca svetlo na živote srpskih gastarbajtera u Beču. Svi oni koji vole filmove Made in Serbia i Život smrt i porno bande (a koji su svoje svetske primijere takođe imali na FEST-u) biće srećni da čuju da Đorđevićeva stvaralačka oštrica nije otupljena – Sumrak u bečkom haustoru, nastao u produkciji kuća Corona film i Cinammon films, donosi britku, crnohumornu priču koja se gleda poput igranog filma. Sa Mladenom Đorđevićem smo porazgovarali o njegovom novom filmu i evo šta nam je ispričao…

Pre nego što se usredsredimo na Sumrak u bečkom haustoru, želeo bih da te pitam nešto što me veoma kopka… Od premijere tvoje prethodne dugometražne režije, igranog filma Život i smrt porno bande, prošlo je čak jedanaest godina. Imajući u vidu uspeh koji je taj film požnjeo u zemlji i svetu i kultni status koji uživa među filmofilima, zanima me kako i zašto je došlo do toliko duge pauze? Da li je u pitanju lični izbor ili sticaj okolnosti?

Mislim da je reč i o jednom i drugom. Problem je i dalje što ovde ne postoji svest da je autore potrebno gajiti, da čak iako im je neki film slabiji, treba istrajavati u podršci, igrati na duže staze. Duge pauze između filmova mogu da budu destruktivne. U svetu ima malo primera autora sa kojima to nije slučaj… Prva polovna decenije nakon Porno bande je bila problematična što se tiče finansiranja srpskih filmova. Konkursi su bili neredovni. To se promenilo 2016. godine dolaskom direktora Bobana Jevtića i novog odbora na čelo Filmskog centra Srbije. Novac koji sam te godine dobio za svoj novi igrani film Ilijin povratak (Prvi maj) nije bio dovoljan da se odmah uđe u snimanje. Finalnsirali smo ga nekoliko godina (produkcija Corona film i Sense production) i sada je to koprodukcija više zemalja čije će snimanje početi ove godine… Naša kinematografija je i dalje kinematografija debitanata. Mnogi mladi reditelji nakon uspešnih prvih filmova nisu snimili drugi film. Mada, ja Sumrak u bečkom haustoru računam kao treći dugometražni film (drugi dokumentarni).

Dokumentarni filmovi ti nisu strani, imajući u vidu da si se već oprobao u tim vodama radeći na ostvarenju Made in Serbia (2005). Koliko su ovaj film i Sumrak u bečkom haustoru slični u pristupu? A koliko novi film predstavlja nadogradnju u odnosu na postupke koje si primenio prilikom rada na svom prvom dugometražnom dokumentarnom filmu? 

U Sumraku je granica između dokumentarnog i igranog zamagljena, na pojedinim mestima čak i izbrisana, za razliku od Made in Serbia u kome je igrani deo, gledajući sada sa distance, pomalo nakalemljen. Ipak, na Sumrak gledam kao na dokumentarni film, s tim da mu je dramaturgija znatno komplikovanija u odnosu na većinu dokumentarnih filmova, pa podseća na onu u igranim. Imamo tri glavna junaka čije se narativne linije međusobno prepliću. To je poseban izazov ako imate u vidu da to preplitanje i međusobno komuniciranje linija možete samo jednim delom da rešite na papiru, pa ga većim delom rešavate u hodu, tokom snimanja, i u montaži.  

Kako se rodila ideja za nastanak Sumraka? Zašto baš gastarbajteri? Šta je to što te je privuklo toj temi?

Kao i u mojim prethodnim filmovima Made in Serbia i Život i smrt porno bande, i u novom filmu me interesuju autsajderske grupe. Ljudi na rubu društva, odbačeni pojedinci. Uvod u taj svet mi je bio roman Darka Markova Sumrak u bečkom haustoru i njegova istoimena monodrama koju je režirao i u kojoj glumi. Pogledao sam je 2014. u kafani kod Duše, u Crepaji. Privukle su me dve teme – razapetost tih ljudi između tuđine i zavičaja, kao i važnost koje vračare imaju u njihovim životima. Moji junaci su nesnađeni u tuđini, stranci i tamo i u zavičaju, zarobljeni u limbu, na putu, u izmaglici. Beč je specifična priča zbog blizine Srbije. Treba imati u vidu izjavu Klemensa fon Meterniha, ministra spoljnih poslova Austrougarske iz prve polovine 19. veka, najmoćnijeg čoveka monarhije, da „Balkan počinje odmah iza zidina Beča“. To naši gastarbajteri vole da koriguju u „Balkan počinje u Beču“, što je istina, jer kad prolazite bečkim ulicama, najviše ćete čuti jezike iz bivše SFRJ, a manje nemački.

Snimanje Sumraka u bečkom haustoru je trajalo četiri godine. Koliko je rad na ovom filmu bio zahtevan, imajući u vidu trajanje snimanja i činjenicu da si stalno bio na relaciji Beograd-Beč? U kom trenutku si shvatio da imaš dovoljno materijala da zaokružiš film i seriju?

Snimanje je trajalo četiri godine najviše zbog serije koja ima dvanaest epizoda i biće prikazana na RTS-u tokom ove godine. Imali smo oko 120 dana snimanja, sa dosta pauza između. Nakon prve godine snimanja, montaža serije i snimanje tekli su paralelno, što mi je omogućilo da dorađujem scenario u odnosu na to kako su se razvijali životi mojih junaka. Snimali smo malo u Beču, pa malo u Srbiji. Moj direktor fotografije Dalibor Tonković, snimatelji zvuka Miloš Drndarević i Bojan Palikuća i ja, uz povremeno uskakanje drugih saradnika, postali smo filmski gastarbajteri, razapeti kao i moji junaci.

Foto: promo/FEST

Imajući u vidu da se radi o dokumentarnom filmu, koliko se koncept zacrtan na početku menjao tokom samog rada?

Bilo je dosta dana pauze između snimajućih dana u Beču. Morali smo da čekamo da ti ljudi nađu slobodno vreme za nas. Imate ih na sat, dva, pa pobegnu da rade. Nije zato bilo moguće prvo istražiti njihove živote, pa napraviti scenario, pa tek onda snimati. Morao sam odmah da reagujem, da kamerom pratim njihove živote. Usput sam ih nadograđivao fikcijom i uklapao u celinu zvanu film i serija. To je komplikovan hod na ivici između života i fikcije. Ima dosta fikcije u filmu koju publika neće primetiti. Ali, ta fikcija, to domaštavanje, proizašlo je iz stvarnosti, iz života mojih junaka.

Da li si od samog početka znao šta želiš da postigneš ovim filmom i da li si te ciljeve ispunio?

O svetu gastarbajtera ranije sam znao na osnovu novinskih članaka, priča pojedinih rođaka, kao i domaćih dokumentarnih filmova kao što su, recimo, Papićevi Specijalni vlakovi i Žilnikova Druga generacija. U početku je to bilo bauljanje po mraku. Tokom prvih pola godine, na početku snimanja, činilo mi se da od filma i serije zapravo neće biti ništa, jer mi se još uvek nisu otvorile priče, nisam upoznao glavne aktere. Sve je išlo sporo i delovalo je pesimistično. Mnogi su u početku odbijali da se pojave u filmu. Mislim da to ima veze i sa uticajem rijaliti programa danas. Ljudi povezuju televiziju sa velikom šansom da budete poniženi, ismejani. U redu im je da na televiziji gledaju aktere rijalitija kako su inferiorni u odnosu na njih. U tome traže utehu, ali da oni budu u njihovoj poziciji, to malo teže. U prvoj trećini snimanja susretao sam se sa još jednim problemom. Ljudi koje sam snimao očekivali su da budu prikazani u „lepom“ svetlu. Potrebno mi je bilo vremena da razbijem tu barijeru, da zaborave na prisustvo kamere i budu to što jesu, bez ulepšavanja.

Kako si odabrao svoje junake? Kako si ih upoznao i šta te je privuklo svakom od njih? Sumrak je film sa tri glavna junaka, pa me interesuje i to kako si uspeo da svako od njih bude ravnopravno zastupljen u filmu?

Glavne aktere, taksiste Gorana i Milenka, sam upoznao preko Darka Markova. Osim što su autsajderi, privukla me je ideja da ispod raskošnih bečkih fasada imamo takve sudbine. Praktikovanje magije mi je interesantnije u ambijentu raskošnog Beča, sređenog grada, koji ima najveći budžet za kulturu u Evropi. Moji junaci su sanjari, ljudi koji beže sami od sebe, stalno u traganju za srećom koju nikako je nađu. Možda, zapravo, i ne žele da je nađu. 

Junaci filma su trojica bečkih taksista koji su poreklom iz Srbije, ali i vračara koja preko dana radi kao čistačica, a uveče i vikendom proriče sudbinu i skida crnu magiju. Kako si uspeo da vračaru Vladicu ubediš da se pojavi u filmu i koja iznenađenja ti je donelo snimanje ovog segmenta priče?

Te žene su sredovečne i starije, sa bogatim životnim iskustvom, koje im pomaže da čitaju ljude. Dobri su psiholozi. Trebalo mi je dosta vremena da nađem vračaru koja će pristati da stane pred kameru. U Austriji za bavljenjem tim poslom morate da imate registrovanu agenciju, pa je to bio razlog njihovog straha. Upoznao sam mnoge zanimljive vračare. Svakoj sam davao da mi gleda u karte, kako bi stekle poverenje. Jedna korpuletna Romkinja bila je naročito interesantna. Pričala mi je o tome kako je kod nje dolazio demonizovan čovek, koji se peo po zidovima. Takođe pričala mi je i o vilama, koje se skupljaju na simsu njenog bečkog stana. Bila je veoma uverljiva, vidite da ne glumi, a nije luda. Nažalost, na kraju je odbila da se pojavi u filmu. Pristala je veoma interesantna vračara Vladica, koja je došla iz Istočne Srbije. 

Istovremeno kad i film, nastajala je i serija. Da li si tokom snimanja mogao znati šta će od materijala biti upotrebljeno za seriju a šta za film, i koliko je ukupno sati materijala snimljeno tokom četiri godine rada?

Ne znam tačno koliko materjala imamo u satima, ali smo imali oko 120 snimajućih dana. Film i serija zapravo imaju istu dramaturgiju, s tim što je u seriji više prostora dato razvoju likova kao i ritualima. Do samog kraja montaže nismo znali šta će tačno ući u film, a šta u seriju. Bilo je dosta vaganja. Ali, lakše je bilo izmontirati seriju nego film. U seriji imate veću minutažu, više prostora.

Jedan si od autora kod kojih je linija između dokumentarnog i igranog veoma tanka. Koliko je bilo potrebno usmeravati junake tokom snimanja i da li si učestvovao u njihovim životnim odlukama? Na primer, omaž Skorsezeovom Taksisti inicirao je snimatelj zvuka Miloš Drndarević, a ti si ga vešto inkorporirao u film. Koliko ti je bilo teško i komplikovano da balansiraš između realnosti i inscenacije?

Moje dosadašnje iskustvo mi govori da su naturščici u filmu dobri onda kada „glume“ sami sebe. Takođe ne zvuče dobro kad im u usta ubacujete gotove replike. Najbolje je kad se služe svojim rečnikom. Zato im nikada nisam pisao dijalog, već sam im samo određivao temu dijaloga na početku scene i menjao dalji tok u sceni, prekidajući ih povremeno. Naturščici su po mom mišljenju dobri u prvom i drugom dublu. Posle padaju. Volim da sarađujem sa naturščicima jer dononose svežinu i autentičnost… Što se tiče balansiranja između stvarnosti i fikcije, to je dosta komplikovano, jer postoji rizik da fikcija deluje nakalemljeno. Opet, veliki broj likova i događaja traže dramaturško uobličavanje u pravcu igranog filma.

U par navrata u filmu se pojavljuju fotografije glumice Jovane Stević, pa bih te zamolio da mi na tom primeru dodatno pojasniš isprepletenost autentičnog i isceniranog u Sumraku…

Iz privanih razloga nismo mogli da do kraja otvorimo priču jednog od glavnih junaka kada je reč o njegovom privatnom životu i misterioznoj ženi. Zbog toga sam zamolio moju prijateljicu Jovanu Stević da ustupi svoje fotografije, koje sam stavio na ekran kompjutera koji jedan od glavnih junaka gleda u dve scene. Ona je glumica i razume da je to film i fikcija, pa nije bio problem.  

Montaža je bila veoma važan deo čitavog procesa. Kako je protekla saradnja sa  Pierrinom Basquierom (Petrom Jakonićem) i Milanom Jakonićem? 

To je bio dug i komplikovan proces zbog svega onoga što sam prethodno rekao. Za seriju smo imali poseban izazov, a to je da, osim glavne dramaturške linije, koja postoji i u filmu, paralelno napravimo da svaka epizoda funkcioniše i kao celina za sebe, sa posebnom temom… Pored kreativnosti, bilo je potrebno dosta istrajnosti i strpljenja u montaži i zato sam zahvalan svojim saradnicima.   

Koliko je rad na Sumraku uticao na rad na scenariju za tvoj novi igrani film Prvi maj (ranije poznat pod naslovom Ilijin povratak) čije će snimanje početi ove godina, a imajući u vidu da je natprirodni aspekt prisutan u oba ova projekta?

Uticaj je značajan. Recimo, jedan od glavnih junaka u jednoj epizodi serije priča o tome kako je, nakon raspada braka, u svom malom bečkom stanu počeo da praktikuje satanske rituale. Onako, amaterski, pomoću knjiga kupljenih u radnji. Zbog toga je pao u depresiju, ali se kasnije izvukao iz svega toga. U Prvom maju imamo radnike propale fabrike u odumirućem gradiću, koji sa prizivanja mrtvih prelaze i tonu u satanske rituale. O tim ritualima sam, dakle, saznavao od jednog od mojih junaka, iz prve ruke… Ako Satanu uzmemo kao hristijanizovanog paganskog boga, onda je jasno da poniranje u iskonsko, pagansko, kao odgovor na nesnalaženje u savremnom svetu, postoju kao tema i u Prvom maju. Opseda me ideja o propasti zapadne, hrišćanske civilizcije i povratku u okrilje paganskog.

Da li su tvoji junaci pogledali film, i ako jesu kako su na njega reagovali? Pogledali su prve četiri epizode serije, ali film još nisu. Dobro su reagovali na epizode, a nadam se da će tako biti i što se tiče filma.

Naslovna fotografija: promo/FEST

Najčitanije

Objavljeno je koji je trenutno najpopularniji modni brend na svetu

Lyst je aplikacija za pretragu proizvoda poznatih modnih brendova koja na kraju svakog kvartala objavljuje svoj prestižan The Lyst Index…

Dženifer Lopez zna kako se nosi slip haljina tokom jeseni!

Ništa nije teško kada radiš ono što voliš, tako bismo ukratko mogli da opišemo stil života višestrane umetnice iz naslova.…

Pogledajte neverovatan performans koji je osvojio internet

Ako ste pratili zatvaranje nedavno održanih Paraolimpijskih igara u Tokiju, imali ste priliku da uživate u neobičnom performansu koji je…

Odlike mentalno jakih osoba

Psihička snaga olakšava mnogo toga u životu. Čini vas srećnijim, otpornijim, izdržljivijim, odlučnijim… Neke karakteristike osoba koje se smatraju mentalno…

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Najnovije - Intervjui

Jovana Stojiljković: Svaka nova uloga je novi početak

Nekada su izgovori izlišni, katkad i smešni, a direktni povodi sasvim očigledni. Recimo, kao u slučaju razgovora sa Jovanom Stojiljković,…

Dragan Mićanović: Mi smo društvo koje teško uspostavlja pravu „meru” u bilo čemu

Sveprisutnog, i dobro je što je postojano i dalje tako, Dragana Mićanovića, uskoro ćemo u sklopu redovne bioskopske distribucije gledati…

Slobodan Vladušić: Omama – priča o tajnama

U svom trećem romanu pisac Slobodan Vladušić slika Berlin iz 1928, i portretiše pisca Miloša Crnjanskog smeštajući ga u uzbudljivi…

Zoran Lisinac o „Tomi“: Pisac uvek traži inspiraciju u sebi, pa čak i kada piše o drugima…

Ponovo radi bioskop! Biopik Toma je u domaćim bioskopima za samo deset dana prikazivanja pogledalo gotovo 175.000 gledalaca, što je…

Milan Marić: Tomu niko nije poznavao do kraja

Na svetskoj premijeri na festivalu u Sarajevu, kao i na srpskoj premijeri na festivalu u Nišu biografski film Toma, naravno…

Jelena Marinkov: Poezija koja provocira i nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Sa mladom spisateljicom Jelenom Marinkov razgovarali smo o njenoj zbirci poezije Karantin u paklu, stvaralačkoj inspiraciji, klasnim razlikama i društvenoj…