Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Muharem Bazdulj: Roman je za mene opsesivna forma

AUTOR: Jelena Jovanović 27 Feb, 2020
Muharem Bazdulj: Roman je za mene opsesivna forma

Roman Posljednji muškarac priča o tome kako će izgledati svet 2027. godine, i zasnovan je na premisi da će naša planeta uskoro ostati bez muškaraca, jer će početi da se rađaju samo devojčice. O svom romanu, zanimljivoj futurističkoj distopiji, Muharem Bazdulj govori za City Magazine. Govori i o književnoj sceni u godini iza nas, navodi svoja očekivanja za 2020, i otkriva – šta je najlepši deo književnog posla.

Kako ste došli na ideju da napišete roman Posljednji muškarac?

Čitajući neke naučnopopularne knjige o evolutivnoj biologiji naišao sam na koncept „preferencije” prema rađanju jedinki jednog pola, konkretno kod nekih vrsta vinskih mušica, pa mi je isprva pala na pamet vrlo daleka ideja kako bi bilo zanimljivo literarno varirati taj motiv u kontekstu ljudskog roda. Prvobitno mi se činilo da ću od toga moći da napravim kratku priču, no kako su se asocijacije širile, video sam da ima sasvim dovoljno materijala za roman.

Priča romana je i priča o doktorki Adamović, i o raznim globalnim događajima. Kako ste povezali i prepleli te dve ravni romana?

Ta dva toka radnje se kroz najveći deo knjige prepliću po principu onoga što u kontekstu svojih romana Mario Vargas Ljosa zove „spojene posude” – konkretno, neparna poglavlja prate glavnu junakinju doktorku Adamović, a parna su pseudohroničarsko-pseudoesejistički izveštaji iz sveta alternativne budućnosti. Na pitanje kakva je ona, čitaoce i čitateljke upućujem na sâm roman.

Naveli ste jednom prilikom da u romanu pišete o muško-ženskim odnosima kakve današnjica ne poznaje. O kakvim odnosima je reč?

Oni postaju drukčiji jer se menja cela „dramaturgija”. Muškarci su odjednom vrsta kojoj preti relativno brz nestanak. To donosi promene i u muško i u žensko ponašanje, a najdrastičnije u muško-ženske odnose u seksualnom i emotivnom smislu.

Kakvi su dosadašnji komentari čitalaca na ovu knjigu?

Dosad su redom veoma dobri. Knjiga je izašla krajem oktobra, a prvi tiraž, iako dobrano veći od uobičajenih prvih tiraža u Srbiji, rasprodao se praktično u jedva mesec dana, pa je odmah štampano i drugo izdanje, a na putu je i treće. Pošto je knjiga tek izašla, u bibliotekama je uglavnom nemaju, a čujem da se dosta traži. Dosad sam imao promocije u Beogradu i Novom Sadu, oba puta s odličnim odzivom i s izuzetno zainteresovanom publikom. Komentari čitalaca su redom vrlo pohvalni. Neki prave paralele s Pekićem i Uelbekom, na primer, a neki tvrde da nikad nisu pročitali išta slično. Vrlo čest komentar je varijacija na dosetku da je knjiga „svetska, a naša”, da ima temu potpuno univerzalnu, a da je ipak ukorenjena u naš jezik i ovdašnje iskustvo.

U 2019. ste objavili i zbirku Pop književnost, u kojoj su sabrana predavanja istoimenog ciklusa održanog u Domu kulture „Studentski grad”. O kojim sve autorima ste govorili u ovom ciklusu?

Navodim po sećanju, pa ću nekoga verovatno zaboraviti. Tu su: Džoni Štulić, Darko Rundek, Miladin Šobić, Vlatko Stefanovski, Zoran Predin, Arsen Dedić, Jadranka Stojaković, autori i izvođači sarajevske pop-rok škole od Zdravka Čolića do grupe Crvena jabuka, kao i autori i izvođači fokusirani na Dalmaciju – od Miše Kovača do Olivera Dragojevića. Tu su takođe i Đorđe Balašević, Goran Bregović, grupa Prljavo kazalište i valjda još po neko…

Koji su pop autori s prostora nekadašnje Jugoslavije vama posebno dragi i bliski? Koje smatrate najznačajnijim?

Uglavnom oni koje sam nabrojao. Uostalom, biram autore o kojima ću govoriti, pa je jasno da ih i biram, između ostalog, i po onome što meni znače…

Da li će se ciklus predavanja „Pop književnost” nastaviti? Postoji li još neko o čijoj poetici biste želeli da govorite?

Da, zbog velikog interesa publike, u dogovoru s Tamarom Mitrović iz Doma kulture „Studentski grad”, krenuli smo u novi ciklus predavanja. Već smo održali tri: Dado Topić, Dino Merlin, Električni orgazam, a mislim da ću raditi i Josipu Lisac, Riblju Čorbu, grupu Paraf…

Kako vidite domaću književnu produkciju u protekloj godini?

Mislim da je produkcija veoma dobra i da je zapravo književno-izdavačka scena u Srbiji, ako bismo je poredili sa zemljama slične veličine, poput, recimo, Austrije ili Bugarske, dovoljno kvalitetna da se može svetla obraza takmičiti s njima. Kamo sreće da je slično i u nekim drugim oblastima života. Hoću da kažem da Srbija ima pristojno razvijenu knjižarsku mrežu, solidne tiraže, dobre biblioteke, da se dosta prevodi, da je estetski nivo vrhunskih domaćih naslova takođe uporediv sa sličnim knjigama u svetu. Relativno dosta putujem, a imam i iskustva s prevodima svojih knjiga po svetu, i u takvom kontekstu mislim da ova moja ocena nije tek površni impresionizam, nego sud zasnovan na nekim argumentima.

Šta očekujete od ovdašnje književne scene u narednoj godini?

Od različitih segmenata scene očekujem različite stvari. Scena se, pojednostavljeno govoreći, sastoji od produkcije, posrednika i publike. Kad je reč o produkciji, očekujem da nastavi da funkcioniše kao jedan od boljih segmenata ovog društva. Očekujem da neke nove male izdavačke kuće nastave da objavljuju sjajne knjige, a i da se pojave neke nove koje bi ispunile praznine koje ipak postoje u produkciji. Kad je reč o prevodilačkoj književnosti, recimo, čini mi se da se mnogo manje prevodi nefikcija od fikcije. Bilo bi dobro da imamo više prevoda vrhunskih publicističkih knjiga, odnosno knjiga iz popularne nauke. Tu je, čini mi se, prostor za neke nove inicijative. Od publike očekujem da nastavi da bude zainteresovana za dobre stvari, ukoliko se posrednički segment i dodatno ne unazadi. A što se tiče posredničkog segmenta, dakle, celog onog „pogona” koji informacije o knjigama šalje ka publici, koji bi trebalo da valorizuje produkciju kritikom, recepcijom i nagradama, tu se već godinama tone, a dno se ne nazire. Kritike u medijima skoro da uopšte nema, nagrade su se uglavnom pretvorile u „reality show”, a kakva-takva recepcija počiva uglavnom na obrazovanoj i verziranoj čitalačkoj publici, sposobnom i radoznalom bibliotečkom kadru i dobrim knjižarama. Kao u onoj popularnoj ekonomskoj teoriji, scenu kao da održava „nevidljva ruka”. Dokad će to biti moguće, ostaje da se vidi.

Postavila bih vam i pitanje o dobitniku Nobelove nagrade za književnost.

Treba odmah na početku reći da smo 2019. dobili dvoje nobelovaca, istini za volju za dve različite godine. (Nobelova nagrada za književnost za 2018. godinu, koja je odložena zbog skandala unutar Švedske akademije dodeljena je istovremeno s Nobelovom nagradom za 2019) Ističem to, jer je Olga Tokarčuk ipak malo ostala u senci Handkea, a nije to zaslužila. U kontekstu prethodnih pitanja o produkciji, treba reći da je dobra ilustracija kvaliteta produkcije da već imamo prevode ključnih knjiga oboje novih nobelovaca. Kad je reč o magnum opusu Tokarčukove, romanu Knjige Jakovljeve, na njegovom primeru se zapravo može videti kako u Poljskoj postoji scena, zato što je ta knjiga instantno prepoznata kao prelomno remek-delo, na sličan način na koji se to desilo u Jugoslaviji pre više od pedeset godina s romanom Derviš i smrt. Na promociji Knjiga Jakovljevih, u prilici kad nam se preko skajpa na Novom Beogradu pridružila i autorka, ja sam, između ostalog, rekao da mi se čini da je srpska književnost u stanju da u nekoj od predstojećih godina stvori roman po kvalitetu blizak Knjigama Jakovljevim, ali da nisam siguran postoji li više uopšte scena koja bi to znala da prepozna. Koliko god, kao i ostala umetnička dela, roman bio autorsko delo pojedinca, njegova recepcija počiva na postojanju društva kao takvog; nije Sioran slučajno govorio o Evropi kao „društvu romana”. U tom smislu, mi još i vidimo da se publika trudi i batrga, da neke knjige pročita i po desetak hiljada ljudi, da skoro pa podsvesno postoji ideja da roman treba da bude društveno relevantan, međutim, likovi koje su progasili „arbitrima elegancije” savršena su ilustracija onog naslova Mirka Kovača o eliti goroj od rulje. Kad je o Handkeu reč, i on je pisac koji pokazuje kako književna reč i te kako može da ima socijalnu težinu.

Možete li da prokomentarišete – zbog čega se oko Handkea digla tolika buka i prašina? Otkud toliko oprečnih mišljenja, dovođenja književnog značaja ovog pisca u pitanje, i isticanja da on ne zaslužuje nagradu zbog svojih političkih stavova?

Već se o tome dosta pisalo i govorilo, a i ja sam se nekoliko puta oglasio na tu temu. Suštinski, Handke ima pomalo inokosan stav kad je reč o interpretaciji raspada Jugoslavije. Kako vreme prolazi, ta tema se ispostavlja kao globalno važnija nego što je na prvi pogled izgledalo, pa i ta inokosnost nekima još više bode oči. Drugi razlog se tiče progresije društvenih mreža i kompulzivne potrebe za emotivnim komentarisanjem svega i svačega. U političkom smislu Harold Pinter nije manje provokativan od Handkea, a ovakvih stvari nije bilo zato što još nije bilo tehničkih uslova da se glas svake budale može na celom svetu čuti jednako glasno kao da se u malom stanu derete u megafon.

Šta sada radite?

Pišem neke pričice i eseje, kolumne i komentare, prevedem po neku pesmu koja mi se dopadne. Svakodnevna produkcija, što bi se reklo.

Šta imate u planu?

Roman je za mene neka opsesivna forma, i protejska i savršeno otvorena, tako da nakon što neki roman završim, vrlo brzo počnem da razmišljam o novom. Naravno, većina tih ideja ostane na nivou tog prvobitnog „razmatranja”, ali opet, izdvoje se dve ili tri, koje onda malo detaljnije provrtim po glavi, dok se jedna ne nametne na način da ju je potpuno nemoguće ignorisati. U celom književnom poslu, to je možda najlepši deo, to kad osetiš da moraš da ispričaš priču i da moraš da je ispričaš na svoj način. Posle Posljednjeg muškarca još nisam došao u tu fazu, još uvek se za moju pažnju bore tri-četiri relativno maglovite ideje ili projekta, ali, računam, u predstojećim nedeljama i mesecima, neka od njih će se izdvojiti, pa bih mogao reći da mi je u planu da – pišem.

Muharem Bazdulj (Travnik, 1977) – pisac, novinar i prevodilac. Živi i stvara u Beogradu, a do sada je objavio petnaestak knjiga, najviše romana i zbirki priča, od kojih su se u poslednjih nekoliko godina izdvojili Lutka od marcipana (2016) i Kvadratni koren iz života (2018). Knjige su mu prevedene na engleski, nemački, poljski, ukrajinski, bugarski i makedonski jezik, a pojedine priče i eseji na još desetak jezika.

Dobitnik je nekoliko književnih i novinarskih nagrada, među kojima su Stanislav Staša Marinković dnevnog lista Danas i Bogdan Tirnanić Udruženja novinara Srbije. S engleskog jezika preveo je desetak knjiga, između ostalog: izabranu poeziju V. B. Jejtsa, prepisku Džeka Keruaka i Alena Ginsberga, kao i Izvod iz knjige rođenih, biografiju Danila Kiša, koju je napisao Mark Tompson.

Autor naslovne fotografije: Petar Milošević

Najčitanije

Odlike mentalno jakih osoba

Psihička snaga olakšava mnogo toga u životu. Čini vas srećnijim, otpornijim, izdržljivijim, odlučnijim… Neke karakteristike osoba koje se smatraju mentalno…

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Ovo nikada ne treba da kažete zetu

Porodični odnosi jesu komplikovani, naročito kada su u pitanju oni između svekra i svekrve sa jedne i snahe sa druge,…

Najlepša modna izdanja Amal Kluni

Amal Kluni, devojačko Alamudin, danas je prepoznatljiva pre svega zbog ljubavi sa nekada večitim neženjom Džordžom Klunijem. Supružnici su se…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Intervjui

Dragan Mićanović: „Mi smo društvo koje teško uspostavlja pravu ‘meru’ u bilo čemu“

Sveprisutnog, i dobro je što je postojano i dalje tako, Dragana Mićanovića, uskoro ćemo u sklopu redovne bioskopske distribucije gledati…

Slobodan Vladušić: Omama – priča o tajnama

U svom trećem romanu pisac Slobodan Vladušić slika Berlin iz 1928, i portretiše pisca Miloša Crnjanskog smeštajući ga u uzbudljivi…

Zoran Lisinac o „Tomi“: „Pisac uvek traži inspiraciju u sebi, pa čak i kada piše o drugima…“

Ponovo radi bioskop! Biopik Toma je u domaćim bioskopima za samo deset dana prikazivanja pogledalo gotovo 175.000 gledalaca, što je…

Milan Marić: Tomu niko nije poznavao do kraja

Na svetskoj premijeri na festivalu u Sarajevu, kao i na srpskoj premijeri na festivalu u Nišu biografski film Toma, naravno…

Jelena Marinkov: Poezija koja provocira i nikoga ne ostavlja ravnodušnim

Sa mladom spisateljicom Jelenom Marinkov razgovarali smo o njenoj zbirci poezije Karantin u paklu, stvaralačkoj inspiraciji, klasnim razlikama i društvenoj…

Andrea Popov Miletić: Pisati uprkos i u inat svemu

Sa autorkom Andreom Popov Miletić razgovarali smo o njenom romanu Pioniri maleni, mi smo morska trava, stvaralačkom procesu, društvenoj kritici,…