Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Nemanja Ćeranić: „Hteli smo da napravimo film o dugovanju prema sebi samom, prema svome životu“

AUTOR: Zoran Janković 30 May, 2021
Nemanja Ćeranić: „Hteli smo da napravimo film o dugovanju prema sebi samom, prema svome životu“

Nakon što je na nedavno okončanom, a 49. po redu FEST-u odlukom žirija dnevnog lista „Politika“ poneo nagradu „Milutin Čolić“ za najbolji srpski film festivala, Lihvar je hitro stigao i u redovnu bioskopsku distribuciju. U pitanju je sočno i efektno srpsko viđenje nasleđa neo-noara, a uz to i pravi mali unikat – žanrovski precizan i potpuno osvešćen film, pa još samonikao, urađen u zaista nezavisnoj i samostalnoj produkciji, i u potpunosti snimljen u Inđiji, rodnom mestu braće Ćeranić – Aljoše, producenta, i Nemanje koji je Lihvara režirao, a sa kojim smo podrobnije popričali, naravno, upravo o tom novom srpskom filmskom ostvarenju.

Koliko je džombast, neizvestan i dug put od dugometražnog igranog filma koji nastaje ovde i u samostalnoj produkciji, a rađen je sa očigledno krupnijim repertoarskim ambicijima?

Nije bilo lako jer smo film radili u teškim uslovima za vreme prvog talasa pandemije korona virusa. Mali budžet je diktirao način snimanja i sam pristup u estetici i stilizaciji samog filma. Kamera je igrala za glumce, što je potpuno dijametralno nekom mom afinitetu u samom pristupu i načinu snimanja, ali samo smo tako mogli i da ga snimimo. Uspeli smo, i nadam se da smo dobili jedan zanimljiv proizvod.

Strahinja Madžarević je scenarista Lihvara , ali možda možeš i ti to da nam pojasniš – kako dobaciti od priče jasnog lokalnog utemeljenja do filma koji je na univerzalnom nivou lako pojmljiv i sasvim komunikativan?

Velika inspiracija, pogotovo Strahinji je bio B-film Payday Derila Djuka, koji ima sličnu postavku u samoj dramaturgiji. Radnja se dešava u jednom danu, u malom gradiću, na periferiji, pokušavajući da kroz žanr trilera uhvatimo i način i duh života tih ljudi koji obitavaju u toj sredini.

S tim donekle u vezi, kako izgleda snimanje filma u Inđiji a usred tako dugo i temeljno (pa i po pitanju kinematografije) centralizovane Srbije?

Sa svim problemima sa kojima smo se nosili mi smo nekako uživali radeći film u našem gradu Inđiji. Ekipa je verovala u projekat, i logistčki je bilo lakše organizovati sve, i izvršiti egzekuciju u samom snimanju brzo i efikasno. U Beogradu to bas i nije slučaj.

Šta je činilo idejnu okosnicu i zametak ove filmske priče – sam pojam kamatašenja u srpskom postranzicionom čemeru i/ili pojava i persona Dušana Petkovića koji je naslovni lik, lik Mundira, i odigrao? Ili nešto treće, četvrto…?

Svakako da je to tema koja nije obrađena u našoj kinematografiji. Hteli smo da napravimo film o dugovanju, i ne samo o dugu u novčanom smislu, već o dugovanju prema bliskim osobama, dugovanju prema sebi samom, odnosno, dugovanju prema svome životu.

Osim  pominjanog filma Derila Djuka, šta bismo mogli da uzmemo kao neke okvirne i polazne stilske reference u iščitavanju filmskog jezika i poetike Lihvara – ranog Voltera Hila, ranog Refna, francuske arti krimiće sedamdesetih godina prošlog veka…?

Svakako da je debitantski film Voltera Hila Hard Times imao uticaja u postavci, najviše se to vidi iz habitusa glavnoj junak Mundira koga igra Dušan Petkovic i njegovog moralnog kodeksa koji na neki način podseca na lik Čarlsa Bronsona u Gvozdenoj pesnici. Isto tako, trilogija Pusher mi je pomogla i dala inspiraciju u samoj stilizaciji filma, pokretu kamere, i načinu na koji je film sniman i montiran.

Moramo da se osvrnemo i na taj skladan spoj i smislenu sinergiju naturščika i profesionalnih glumaca, što takođe krasi ovaj vaš film, a što je možda najevidentnije u izvsnoj saigri Milice Grujičić i Branka Vidakovića Čombeta, odnosno Zlatana Vidovića i Dušana Petkovića?

To je mozda bio i najteži zadatak – uskladiti naturščike i profesinalne glumce, mislim da je to dodatni sloj i šmek koji ovaj film sadrži, nije bilo lako uspostaviti te stvari, ali smo kroz dobre pripreme i probe poprilično uspeli i na tom planu.

Braća se kao motiv na polju filma račvaju u dva motivska stereotipa – bratska solidarnost po svaku scenu ili zakrvljena braća po onoj biblijskog mustri, te kako je bilo raditi sa mlađim bratom na poziciji producenta, pri čemu je njemu to prvi poduhvat tog tipa?

Moj brat Aljoša je prvi covek koji je od starta verovao u ovoj projekat, i sa njegovom suludom energijom koju je pre ovoga koristio kroz sport je uspeo da to izgura do samog kraja. Na neki naćin on je Strahinji i meni dao vetar u leđa, da verujemo da u tako nemogućim uslovima i u kratkom roku možemo da snimimo ovaj film, koji je, eto, urađen van svakog sistema.

Po struci si montažer, a sada već i sasvim respektabilnog rediteljskog postignuća, stoga, u kojoj meri film zbilja nastaje i može biti spasen ili preoblikovan u montaži?

Montaža je pomogla ovom filmu da poprimi oblik kakav poseduje, ali najviše zahvaljujući Miloradu Čitiću, mom klasiću koji je od samog pocetka prošao sa nama ceo proces snimanja i postprodukcije. Imali smo tu privilegiju da je montažer bio sa nama na setu, i svaki dan smo mogli da gledamo šta smo to uspeli da snimimo, i da ako nismo zadovoljni odmah reagujemo da nešto popravimo ili dosnimimo.

Šta je sledeće što češ raditi, čujemo da je u pripremi inđijsko-loznički združeni poduhvat?

Nadam se da cu jednog dana uraditi film sa Brankom Perišićem u glavnoj ulozi, imamo koncept i ideju, scenario tek treba da se napiše.

A šta se u ovom trenutku događa sa tvojim distopijskim filmom Volja sinovljeva, koja je zastala na pola produkcije?

Nadam se da ce se u skorije vreme Volja sinovljeva snimiti, i da ce konačno taj projekat ugledati svetlost dana.

Za kraj, šta se zbiva sa tvojom muzičkom karijerom u svetu sintvejva, hoće li možda doći do zvanične saradnje sa Ludim konjem (iza koga je stajao ili stoji tvoj scenarista Strahinja Madažarević) i na polju muzike?

Nisam uspeo da od obaveza završim svoj prvi solo album u sintvejv žanru, u međuvremenu smo ortak i ja počeli da pravimo jedan fank album, projekat se zove Nervozni Tetejac. Sto se tiče Ludog konja, on je postao mitska ličnost u anderground hip hopu, snimio je jedan album 2011. godine, i nestao sa scene.

Fotografije: Aleksandra Popović/Ljubica Trkulja