Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Rumena Bužarovska: Žene nove generacije

AUTOR: Jelena Vukićević 28 Feb, 2021
Rumena Bužarovska: Žene nove generacije

Sa poznatom makedonskom spisateljicom Rumenom Bužarovskom razgovarali smo o tome zašto su žene danas u mnogo boljoj poziciji nego što su bile pre desetak godina, kako se od laskavog epiteta „mlada spisateljica” dolazi do spisateljice koja govori ono što misli bez straha, i zašto reći ženi da „nije samo lepa, već i talentovana” nikako nije kompliment…

Rekli ste u jednom intervjuu da je govoriti istinu u stvarnosti neprihvatljivo – da li to znači da su vaše priče ta neizgovorena istina?

Ne bih htela da zvučim ili sebe predstavljam kao neku proročicu koja uvek govori istinu ili nešto tako. Pišem o savremenim problemima, o stvarima koje se dešavaju u našem društvu i koje se odražavaju na naše lične odnose. To radim na već uspostavljen književni način, kao što su radili mnogi drugi pisci. Ipak, mislim da generalno književnost, pa i film, ili narativne umetnosti, pričaju istinite priče o stvarnosti, ali, paradoksalno, na izmišljeni način. I ja se trudim da tako pišem.

U pričama čitamo o ženama u nefunkcionalnim brakovima, o porodičnim patnjama, manjku ljubavi i poštovanja, usamljenosti, željama i potrebama koje nisu zadovoljene, ženama koje nastavljaju da trpe ono što su trpele njihove majke, a one prenose na svoju decu. Ili će s druge strane pokušati i delimično da osvešćuju obrasce ponašanja i neku betoniranost za koju mislimo da joj nema izlaza. Nazire li se kraj takvim prevarama i da li Vam se čini da nove generacije žena ne ponavljaju obrasce starijih?

Nove generacije su sjajne i neće one tako lako trpeti to što smo trpele mi ili naše majke, a kamoli bake. Ali čini mi se da je progres sad brži, i da se u poslednjih deset godina mnogo toga promenilo. Naravno, u današnjem svetu, informacije su lako dostupne, ne možeš propustiti trenutne događaje. Tako mlade devojke danas znaju mnogo više nego što smo mi znale recimo pre 10-15 godina. Meni je neverovatno čak da kad sam pisala prve dve zbirke (priče u Osmici) nisam imala sistematsko razumevanje za rodne probleme koje imaju današnje devojke – o tome niko nije pričao, ni u javnosti, ni (to posebno ne) na fakultetu – pa vidim sad da sam o nekim stvarima intuitivno pričala. Setila sam se nedavno kako pre nisam imala tačno razumevanje šta je to seksualno uznemiravanje i maltretiranje, i nisam mogla to prepoznati, nego sam krivicu gledala u sebi, osećala sam se nelagodno i nisam mogla da prepoznam matrice zlostavljanja. Nisam tada imala ni podršku starijih žena. Ali čini mi se da mladim devojkama danas nije više tako, što me neizmerno raduje.

Koliko ste podrške dobili kad ste počeli da se bavite pisanjem, kakvo je Vaše iskustvo spisateljice u svetu pisaca?

Nisam imala veliku podršku i uglavnom su me smatrali devojčicom koja piše neke lepe i tužne priče. Često su me infantilizovali. To je prestalo pre dve-tri godine, kad sam magično prestala da budem „mlada” spisateljica, što je između ostalog (ipak mi je 39) i zbog uspeha Mog muža u Srbiji i regionu, i kad sam postala glasnija što se tiče ženskih pitanja. To nervira ljude, i govorili su mi kako sam ranije bila tako nežna i fina i dobra, a sad sam postala loša i nadmena, jer sam konačno počela da govorim to što mislim bez straha. Ali to što me ljudi uvek pitaju kad ću napisati roman isto smatram nekom vrstom infantilizacije – kao da priče nisu ozbiljna književna forma, i kao da ću napisati roman kad porastem. Naravno, tražili su od mene da se bavim temama koje su bitnije od ovih mojih, svakodnevnih. Rečeno mi je da je najbolja forma ipak istorijski roman, pa da tako nešto napišem kako bih postala „istinska” i zrela spisateljica. Dešavalo se na čitanjima i festivalima da me ovako predstave: „Ona nije samo lepa, nego je talentovana”. Kada sam se pobunila, govorili su mi da sam nezahvalna i da je to u stvari kompliment!

Često koristite humor i ironiju kao književni postupak, stoga, da li mislite da je humor naš odbrambeni mehanizam od surovosti, i nemogućnosti da prihvatimo realnost kakva jeste?

Humor i ironija mogu se koristiti na različite načine, ali u mojim pričama ne koristim ih kao odbrambeni mehanizam. Koristim ih da bih ubila sentimentalnost, jer to mrzim, ili da pokažem koliko je apsurdna neka situacija koju često vidimo u svakodnevici. Koristim i humor da bih ismejala neke štetne pojave u društvu, ili groteskno opisujem likove da bih ismejala neke za mene ružne ljudske karakteristike. Humor je društveni korektiv (ako ne ismejava slabije – onda je siledžijstvo).

U Vašim pričama se provlači tema ekonomske migracije. Da li su ljudi iz našeg regiona idealizovali odlazak preko, a zaboravljaju žrtve koje se tamo podnose? Kakvo je Vaše iskustvo sa odlascima i povracima, i zašto Vam je ova tema toliko bitna?

Ekonomska migracija je prirodna i normalna stvar, ali kod nas je postala nešto što je moderno, u smislu da ljudi čak i kad imaju normalan standard života pričaju koliko zemlja ne valja, koliko ih ona ne zaslužuje i koliko je život negde drugde bolji nego što je ovde, ne preuzimajući odgovornost za bilo šta. Tema mi je bila zanimljiva jer postoji neka diskrepanca između slepog nacionalizma, insistiranja na „svetosti porodice”, pa onda strmoglavog napuštanja zemlje. Zanimao me je inferioran odnos prema inostranstvu, i superiorni odnos prema ljudima koji prolaze kroz našu zemlju, kao što su migranti, ili prema ljudima koji su etnička ili verska manjina, pa se tretiraju kao stranci u sopstvenoj državi.

Da li se može živeti od književnog rada, jer su Vaše priče našle publiku kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji? Znate li kakav je utisak čitalaca, da li ste imali prilike da budete i s druge strane, da li priče isto dotiču žene iz, na primer, Slovenije i Hrvatske? Takođe, knjige Vam se prevode na evropske jezike, da li su teme i osećanja o kojima govorite univerzalno žensko iskustvo, ili mislite da su specifično u vezi s našim regionom?

Ne može se živeti od književnog rada u našem regionu, to jest ako živite samo od prodaje u našim državama. Ne može se ni zamisliti život od književnog rada. I u inostranstvu je slično. Pisci moraju imati i druge poslove da bi preživeli. Retkost je da neko može živeti isključivo od pisanja – to znači da pisci moraju da budu veoma uspešni i na evropskom ili svetskom nivou. Moje priče su inače očito povezane s našim regionom, i to vidim po reakcijama čitalaca svuda po bivšim jugoslovenskim zemljama. Smatram da su to univerzalne teme koje su jednostavno prikazane kroz prizmu naše kulture i našeg društva. Mislim da je generalno književnost takva.

Šta Vas preokupira trenutno, kako se na Vas odrazila epidemiološka i društvena kriza? Ima li nekog tračka optimizma u ovom stalnom prisećanju i analiziranju problema?

U toku krize, čitanje beletristike mi teško ide, a i pisanje priča… Uglavnom pišem skice, skupljam materijal i planiram šta ću sledeće, jer mi je emotivno stanje, kao i kod drugih, suviše krhko da bih pisala. Pišem sad opet scenario, aktivno se bavim prevođenjem, napisala sam nekoliko naučnih tekstova, držim nastavu, pišem kolumne, pričam s prijateljicama i prijateljima, i puno gledam feel-good trash televiziju da bih se opustila i da ne bih razmišljala o trenutnom svetskom stanju koje ne mogu da kontrolišem. 

Info…

Rumena Bužarovska rođena je 1981. godine u Skoplju. Dosad je objavila zbirke priča: Žvrljotine (2006), Osmica (2010), Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2018), kao i studiju o humoru u savremenoj makedonskoj i američkoj kratkoj priči O smešnom: Teorije humora kroz prizme kratke priče (2012). Knjige su joj prevedene na engleski, nemački, mađarski, italijanski, albanski i na jezike prostora bivše Jugoslavije.

Platforma Literary Europe Live, u okviru organizacije Literature Across Frontiers, uvrstila je 2016. godine Rumenu Bužarovsku među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca.

Bužarovska predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju, a bavi se i književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik (Kerol, Kuci, Kapote, O’Konor). Koautorka je i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.