Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Zvonka Gazivoda: Kretnja humanizuje i održava ono ljudsko u nama

AUTOR: Jelena Vukićević 30 Apr, 2021
Zvonka Gazivoda: Kretnja humanizuje i  održava ono ljudsko u nama

Sa pesnikinjom i spisateljicom Zvonkom Gazivodom razgovarali smo o njenom nedavno objavljenom prvom romanu pod nazivom Hostel Kalifornija (Geopoetika, Beograd, 2020), ali i trčanju i bavljenju jogom, te o tome na koji način ove sportske aktivnosti utiču na sam stvaralački proces…

Iza sebe imate objavljene zbirke poezije i zbirku kratkih priča, a sada je tu i roman Hostel Kalifornija. Iako za čitateljski doživljaj teksta nije važan motiv njegovog nastanka, koji je bio inicijalni impuls za knjigu, kako se ona promišljala i pisala – s čvrstim prethodnim planom ili ipak ne? Kako kod vas izgledaju ti trenuci stvaralačke introspekcije?

Kada negde naiđem na članak u kome razni pisci govore o svojim metodama i praktičnom pristupu pisanju, uvek mi je to simpatično, pre svega zato što se ne prepoznam ni u jednom primeru. Na stranu ta trivija, kako u životu, tako i u kreativnom činu, često nastojim da zauzmem (neutralni) „stav svedoka“ i steknem distanciranu, sveobuhvatniju sliku. Mogu reći da su u nastanku mog romana postojale dve faze: prva je bila jedno prilično lagodno stanje raspuštene kreativnosti, a u koju sam imala poverenje da neće beskonačno da bubri, nego da će se, u pravom trenutku, samoukrotiti i ponuditi valjanu konstrukciju za roman. Tako je i bilo, i ta neka unutrašnja logika teksta, koja je i kasnije, kada je trebalo, znala da usmeri, uvek me iznova iznenadi i fascinira; kao da taj tekst koji pišete ponekad „zna“ više od vas, a vi ste tu samo kanal kroz koji se on ispoljava. Druga faza pisanja, pak, bila je dovoljno organizovana i fokusirana, a pri svemu tome i dovoljno puna onih brzoprolaznih trenutaka stvaralačkog uživanja zbog kojih, zapravo, najviše i pišem.

Na uvodnim stranama srećemo Pasivnog posmatrača. „U nekoliko reči, jedan sam od onih koji ne bi pritekli u pomoć nekom mučeniku koga siledžije maltretiraju dok čeka noćni bus na autobuskoj stanici. Samo što ja ne okrenem glavu na drugu stranu praveći se da ne vidim šta se dešava, naprotiv! Ja gledam. Upijam. To mi je posao. Pasivni posmatrač. Da li mi to služi na čast? Ja nemam čast. Uostalom, kada ste videli da kamerman Opstanka baca kameru i priskače u pomoć antilopi koju rastrže lav? Ili mislite da ste vi možda nešto bolji? Od mene koje nisam Ja, od te antilopte koja nikako da izađe iz uloge žrtve ili od tog lava koji stalno mora da taži svoju krvožednost. Dostojanstveniji? Vaša zabluda ide tako daleko da vi i verujete u svoje domišljene vrline? Snatrite, samo kada bi vam se ukazala prilika, vi biste sve vrlo brzo doveli u red!“

Ko su zapravo vaši junaci, u šta veruju? Koliko je vaša svakodnevica i bavljenje jogom i trčanjem uticalo da oni progovore baš tim glasovima (trčanje je spasilo Diva, trčanje je i čekić za bol), borave u prostorima mogućeg i nemogućeg, na granici realističnog i fantazmagorije, „jer ima trenutaka koje retko uhvatiš, a oni tebe još ređe stignu, ali ima ih, kad kretanje nije samo strasno savladavanje razdaljina i stisnuta ruka po dobro obavljenom poslu“?

Kao sveznajući pripovedač sa „legitimacijom“, Pasivni posmatrač, koji na neki način i otvara i zatvara knjigu, iako ne dela samo lokalno – on je kosmički igrač – tu je i da nas sondira kao materijal. Isprovocira na samouvide. I koliko god „rad na sebi“ zvučao kao kliše, niko ga za nas ne može obaviti osim nas samih. U tom kontekstu, negde pred kraj knjige srećemo se i sa Ogledalom duše koje na introspekciju navodi i Anđela, a koji je po tom pitanju izgledao kao izgubljen slučaj. Poželimo mu svako dobro, a da li će na tom putu preskočiti liniju poznatog nam sveta, to još uvek ne zna ni Pasivni posmatrač. Ima više situacija iz kojih uviđamo da ova knjiga nije naklonjena prostim dihotomijama pa tako je i podela na realistično i fantazmagorično radije nejasna crta razgraničenja između realističnog i „neznanog nam realističnog.“

Za Vanilu, pak, ne moramo da brinemo. Lepršava, a na zemlji, vrluda, ali smelo stupa dok oblikuje svoj svet, bez kompromisa, ali i bez ogorčenosti. Posebno kada se u jednom trenutku kroz, verovatno zakasnelu, varijantu „obreda prelaza“, uz brojne prepreke i testove za hrabrost i snalažljivost u noći probija kroz šumu.

Foto: Džela

Recite nam nešto više o fenomenu emotivnog blizanaštva (kad nečije emotivno stanje osetite kao svoje, kao što se osete tuga i radost nekog najbližeg...) i Jeziku, kao jednom od glavnih junaka vašeg romana. Ostaje li nam Jezik kao čvrsto uporište na koje se možemo osloniti ili je i jezik savremenog doba podložan devalvaciji, nešto što trajno izmiče i ostaje kao izazov pojedincu („Znači, psiholozi poslednjih godina tek što su počeli da se oblače u svoje pacijente, kako bi ih bolje razumeli i pomogli im, što još nije prešlo iz baze podataka u Veliki rečnik, nego se tek radi na formulisanju dodatnog značenja: neposredno razumevanje i saučestvovanje.“)?

Od nemačke reči Einfühlung (uživljavanje, uosećavanje) do sintagme „hostel Kalifornija“, koja nije tek samo jedan sinonim više, već poziva na novu (samo) svest i humanizam, empatija je prošla zanimljiv put. Kao osećaj, skoro pa nagon, mora da je oduvek bila tu, a kao koncept, javlja se s kraja 19. veka, i to pre svega kao novi način tumačenja recepcije umetničkog dela kroz živi osećaj – kao takva prvo i ulazi u leksikone početkom dvadesetog veka. Meni je bilo zanimljivo kako je ovoga put reč zakasnila, odnosno, svest o potrebi da se ta reč zapiše je zakazala. Danas, kao što znamo, ova reč se pak preterano rabi bez mnogo pokrića u konkretnom, i u prelasku s reči na dela.

Što se jezika tiče, on ima i proaktivni potencijal čime, naravno, može da se manipuliše, ali tome se može i treba suprotstavljati, međutim, ono što je, kako se meni čini, ozbiljniji problem, je to što uprosečen, neimaginativni izraz i komunikacija odnose prevagu nad jeziku inherentnoj radosti izražavanja – kao da njegovo bogatstvo sve manje bilo kome treba.

„Hostel Kalifornija je, jednom rečju – utočište!“, reči su junaka Afrikanca. Šta je za vas hostel Kalifornija?

Napisala sam o tome 300 stranica, verovatno bih mogla još toliko… Smisao u besmislu, (funkcionalna) nada, rehabilitacija sreće koja je prokazana da je nedostižna a svako traganje za njom se doživljava skoro pa kao kič, emotivni bunt protiv zadatosti, sretni kraj bez kraja… Ali ako bih sve to izrazila u jednoj reči, onda bi to bila ona neprikosnovena i Prva – ljubav.

U knjizi, to je vertikala dobra koja gradi višegubu vezu sa Palatom reči koja predstavlja vertikalu zla. Dobro i zlo su ujedno i jedini antipodi kojima je u knjizi dozvoljeno da postoje naspramno, u odnosu čiste iskonske polarizacije.

Ne živimo belle époque, to je jasno, situacija se na sve načine zaoštrava, tako da, apropo pomenute Palate reči, ono što me okupira – totalna kontrola i nadzor, cinični napredak kojim se distopijska budućnost projektuje u sadašanjost, dragovoljno povinovanje (sve manje suptilnim) tiranijama će, verujem, između ostalog, biti neko težište i u mom daljem pisanju.

Nakon svog tog vremena na trkačkoj stazi, podlošci za jogu, sopstvenoj sobi sa laptopom u krilu ili sveskama i blokčićima u rukama, osećate li se prisnije sa usamljenošću i mrakom („Izgrebana šibljem i očiju crvenih od kolačenja, Vanila je stajala i odlučno i neodlučno: ili će se iskobeljati iz ove šume ili u njoj istruliti.“)?

Pisanje, trčanje, joga, sve su to aktivnosti, navike, ako hoćete, kojima se savlađuju razdaljine: fizičke, mentalne, emotivne. Prevazilaze granice, uključujući i sopstvene. A kretnja humanizuje, održava ono ljudsko u nama (pri čemu, naravno, svako kombinuje svoj set pomagala koja dok rasterećuju, ujedno i obogaćuju). U tom smislu, uvek je zgodno kada svoje iskustvo pretočite u spisateljsko i ono što dobro poznajete upotrebite kada želite da nešto (is)kažete ili oblikujete neki lik.

Interesantno mi je kako ste se u jednom od završnih poglavlja odlučili na pominjanje pesnikinje Kasije iz 9. veka. S tim u vezi, koliko je čitanje bitno za pisanje, i da li se sećate sa kojim ste se sve naslovima družili tokom nastajanja ovog romana, kao i koji su to naslovi bez kojih ne možemo da zamislimo Vašu biblioteku?

Što se tog mota tiče, bilo je ili Kasija ili kineska pesnikinja Li Ćindžao i njeni stihovi: „Stavih prekrasne ukrase u kosu, ne bi li me dragi sa cvetom poredio“. Ipak, više mi se uklapala Kasijina neprimerenost… Čitanje je leškarenje na plaži pod suncobranom (slučajno ili ne, i ambijent koji mnoge inspiriše na čitanje), a pisanje je skakanje u vodu, plivanje, vožnja čamcem – volim i jedno i drugo.

Ta klackalica je retko kad u apsolutnoj ravnoteži, kad više pišem, manje čitam i obrnuto. Dok sam radila na Hostelu, neke knjige su mi prvi put pale šaka, a neke su doživele reprizno čitanje. Da pomenem Put za Vigan (Orvel), Klanica pet (Vonegat), Budapest (Chico Buarque), Slow Learner: Early Stories (Tomas Pinčon), Molecular consciousness (nije beletristika)…

U nekoj virtuelnoj knjižari, moja korpa bi bila prilično raznorodna, tako da neki kasniji algoritam ne bi znao koje reklame da mi šalje, jer našli bi se tu Čehov, Kafka, Hamsun, Anais Nin, Barouz, Pesoa, Orvel, Vilijem Gibson, Silvija Plat, krimići….

Info…

Zvonka Gazivoda (Beograd, 1970), svoj književni rad predstavlja od 2002. Njena proza i poezija su prevedene na engleski, makedonski, mađarski, poljski i slovenački jezik. Do sada je objavila roman Hostel Kalifornija (Geopoetika, Beograd, 2020), zbirku priča Delfini na helijumu (Geopoetika, Beograd, 2004), za koju je i dobila nagradu Miloš Crnjanski za najbolju zbirku kratkih priča 2005, zbirku poezije Vladam (MRZ. Pljevlja, 2003), za koju je dobila nagradu za najbolju neobjavljenu zbirku poezije i zbirku poezije Riba Šljokičaste Krljušti (Apostrof, Beograd, 2003). Uvrštena je u nekoliko zbirki grupe autora: Sićušne priče, (Književna radionica Rašić, Beograd, 2021) i Srpsko-Britanski Most poezije­ / The British-Serbian Bridge of poetry (Kragujevac, Serbia 2007).

Naslovna fotografija: Džela