Gistro priče: Buktinje sa bulevara
Po sredini Bulevara kralja Aleksandra nalaze se tramvajske šine. Između njih je ulična rasveta. Sijalica s jedne, sijalica sa druge strane. A tačno u sredini između sijalica, na vrhu bandere koja ih spaja, nalazi se mala buktinja. I tako duž celog bulevara. Između svakog para sijalica po jedna. Ne zna im se broj.
Te buktinje su toliko male i neprimetne, da sam siguran kako su godinama bile tu pre nego što sam ih prvi put primetio. Kada sam ih spazio jedne zime, pomislio sam da su deo novogodišnje rasvete. Ali ne. One nemaju veze sa tim sezonskim tricama i kučinama. One svetle na bulevaru i kad pada sneg, ali i kada se u toploj letnjoj noći temperatura ne spušta ispod 30° C. Uvek su tu. One nisu prolazne.
Ti mali, diskretni, veštački plamenovi, asociraju me na toliko toga. I sve su lepe stvari. Prvo mi na pamet pada neka ruska bajka u kojoj je sve moguće. Ili pak ljubavna priča u stilu Belih noći Dostojevskog. Takođe pomislim na one buktinje s grba Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Iako su gabaritom manje, ovih na Bulevaru ima mnogo više od šest.
Povezani članci
Kada sam dve godine živeo u Americi, u onim trenucima najžešće nostalgije, kada se sećaš svih onih ćoškova na kojima su ti se dešavale najlepše i najružnije stvari na svetu, često sam se pitao šta li rade „moje buktinje“. S obzirom na njihovu diskretnost, čak sa druge strane okeana sam se pitao da li ih je možda neko baš tog dana prvi put otkrio i pomislio da su lepe. Da, češće sam mislio na te buktinje nego na neke ljude.
Iako deluju poprilično obično, čak se može reći i da su na granici kiča, postoji neka neobjašnjiva toplina u vezi sa njima. Od kada sam ih prvi put ugledao, a ima tome desetak godina, pa sve do danas, imam neki čudan osećaj kao da nas čuvaju. Od kiša koje prete da nas poplave, od ljudi koji nas kecaju u zdrav mozak, od političara kojima je svaka zelena neprofitabilna krošnja neprijatelj, pa sve do samog sebe koji u Beogradu ima sve manje onih stvari koje voli.
Zbog svega toga, uvek kada prođem Bulevarom uveče i vidim te male buktinje, osvetljene diskretnim žutim svetlom, pomislim da će sve biti u redu. I znam da to nije realno, da sam sve umislio, te da ništa, nigde i nikad neće biti u redu, ali sama činjenica da su u stanju to da mi urade, govori koliko su za mene zapravo velike. Iako su male.
Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča
Povezani članci
Žena na ivici nervnog sloma: Savladavanje grada
Ivan Tokin: Valjda
