Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

AUTOR: Milica Vučković 11 Oct, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se. Naime, ispred naših kontejnera u naselju, ispred kojih često ima raznih zanimljivih stvari, videla sam par crnih patika bez pertli. Naizgled, ništa neobično, budući da ispred naših kontejnera u naselju često bude starih stvari, starog nameštaja, starih igračaka, bajatog hleba uredno okačenog za zidić pored, kao i posečenih grana palmi koje svaki put neodoljivo želim da ponesem kući, kada bih imala gde da ih čuvam. Jedne godine bio je tu i plastični poni kojeg niko danima nije želeo da uzme, a ni đubretari nisu hteli da ga bace, da sam se na kraju vezala za tog ponija, javljala bih mu se svaki dan kada izađem iz kuće. U tom smilu, nije ništa neobično videti stari par patika pored kontejnera, osim što, kao što je možda budnom oku čitaoca promaklo – taj par patika nije imao pertle.

Foto: Milica Vučković

Udaljavala sam se od naselja sa osmehom na licu i idejom što u Herceg Novom i dalje postoji taj neki život koji nam u većim gradovima uveliko izmiče. Onaj život u kojem će neko da skine i sačuva pertle sa patika, bilo da mu trebaju kao rezervne pertle na nekim drugim patikama, ili mu trebaju da njima veže nešto na barci ili prosto napravi privezak za ključeve, bilo šta od toga, ideja da je neko skinuo stare perle da ih iskoristi obradovala me je više nego što sam mogla da pretpostavim. To je nekakav život koji pamtim iz detinjstva, onaj u kojem se pije iz plastičnih čaša za jogurt, onaj u kojem se – ovde u Herceg Novom, i dan-danas zajmi od komšinice šolja ulja ako ti nestane baš dok praviš pitu i nemaš kada da siđeš do radnje jer će ti ručak zagoreti, onaj u kojem se zajmi mikser jer je tvoj gorenje mikser iz šezdeset i neke crkao baš dok si mutio kolače. Onaj život u kojem se u goste donosi domaće vino u plastičnim najobičnijim bocama, onaj, dakle, život u kojem je sadržaj i dalje bitniji od forme.

Naši životi u velikim gradovima odavno su postali estetizovani do granica krajnjeg otuđenja, postali su maska za sav onaj život koji nam se zapravo ne dešava. Odavno živimo u stanovima većinski uređenim po Ikea katalozima, u zgradama koje izgledaju kao da ih je neko pravio u Simsu, ne poznajući ni komšije sa sprata na kojem živimo, a kamoli komšije iz susedne zgrade, a u goste se nose isključivo etikete. Imamo svoje privatne parkinge i garaže, pa nemamo ni sa kim da se oko parkinga posvađamo, automobile osiguravamo kasko osiguranjima, zederima i alarmima. Ovde, u Herceg, dakle, Novom, ljudi na šetalištu ne vezuju svoje bicikle, a na parkingu ispred naselja ljudi još uvek ostavljaju ključeve od automobila u bravama, da, ako nekome zasmeta vaš automobil, može da ga upali i pomeri. Oko parking mesta se još uvek svi pošteno svađaju, jedni druge namerno zagrađuju i smišljaju smicalice. U velikim gradovima više ne možeš ni sa kim pošteno ni da se posvađaš.

Foto: Milica Vučković

Pa tako, kada smo kod parkinga, jednog od glavnih pitanja u Novom, ima jedan komšija, vojno lice u penziji, koji svima koji mu zauzmu mesto grebe kola. Sećam se, i mi na Ceraku smo imali jednog takvog pukovnika koji je odavno pokojnik, koji je stalno grebao kola svakome ko stane na „njegovo“ parking mesto. Imao je folcvagenovu bubu koju, kada mu je istekla vozačka dozvola bez mogućnosti da je obnovi, nije mrdao sa parking mesta, već ju je samo redovno prao i polirao. Našli su se neki mangupi da mu, uvidevši da matori kola ni ne vozi, skidaju delove sa bube, pa je tako na bubi osvanuo natpis: „Ne skidaj delove, pucaću“. Buba je bila parkiana pod njegovim prozorom koji je bio stalno otvoren pa se, tako, zaista niko nije usuđivao da skida delove. Svako ko je živeo na Ceraku devedesetih mora da se seća te bube.

Svakako, čujem pre neki dan kako momci na parkingu u Novom komentarišu kada li će više hercegnovski pukovnik u penziji da mre, da prekine da im grebe kola, a jedan se nadovezuje: „Smislio sam! Kada stari bude pošo, trebalo bi mu doć na sahranu i ogrebati mu kovčeg! Da ga i tamo poznaju po njegovim delima!“. Smeh se razlio naseljem, a baba Ratka vikala im je sa terase da se utišaju. Takav smeh se, isto, ne čuje više u velikim gradovima, od komunalne buke.

Naslovna fotografija: Unsplash

Najčitanije

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…