Pouke iz prošlosti: Jadni bili i ostali

„Čovečanstvo je, ukratko rečeno, jadno. O tome nema rasprave. Pa ipak, ništa bolje nije izmišljeno.“ Citiram omiljenog pisca (i reditelja) Paola Sorentina i priču iz njegove zbirke Toni Pagoda i njegovi prijatelji. Verujem da ove tri rečenice predstavljaju savršen odraz misli većine trenutno živih pripadnika čovečanstva. Na to bi se moglo dodati bar još nekoliko ključnih: da li smo oduvek bili ovoliko zli, pokvareni, lažljivi i usredsređeni samo na ličnu dobrobit. Ili se laktaroši sa takvim osobinama guraju u prvi plan? Kada je loše pobedilo dobro?

Suviše opširna tema za ovako mali prostor. Zato ću se usredsrediti na jednu oblast. Na drevne ratove i isto tako drevna, staromodna oružja. Samo da zaključim da u ljudskoj prirodi uvek postoji veći deo onoga što bi valjalo popraviti nabolje.

U davna vremena, kao biološko oružje, oko opkoljenih gradova osvajači su uz pomoć katapulta ubacivali leševe umrlih ljudi ili mrcine uginulih životinja kako bi na taj način zarazili one koji su živeli unutar zidina. To im je zaista polazilo za rukom. Godine 1346. Mongoli su iskoristili upravo ovu taktiku kako bi srušili Kafu na Crnom moru: katapultom su preko zidina grada prebacili mrtva tela sopstvenih vojnika preminulih od kuge. Oni malobrojni koji su uspeli da pobegnu, i uputili se na zapad, samo su proširili zarazu. Tokom sledeće četiri godine bolest je tutnjala Evropom: ubila je trećinu stanovništva.

„Delotvorne“ su bile i druge vrste starog biološkog oružja: ose i džakovi prepuni otrovnih zmija ili drugih, takođe opasnih životinja koje su terale u beg i najodvažnije ratnike. U upotrebi je bio i otrovni gas: u 13. veku, sa obala su na osvajačke brodove bacani mehuri puni sumpora, kučine i žara. Smesa je pravila takav dim i širila jeziv smrad, da pomorci nisu imali smelosti da izađu na obalu, već su se brže-bolje povlačili. I drugi gasovi su upotrebljavani tokom ratovanja: poznat je bio onaj čiji su sastojci, osim sumpora, bili smola i konjska kopita!

Još u 7. veku pre nove ere, Kinezi su koristili jednu vrstu suzavca koji su ispaljivali na strelama ili bacali uz pomoć katapulta: u svojevrsne kutije od pirinčane hartije stavljan je prah biljaka koje su izazivale nepodnošljivo pečenje u očima i sluzokoži usta i nosa, pa su neprijatelji obično morali da ustuknu.

Pogoditi neprijatelja sa velike daljine, bila je želja mnogobrojnih osvajača, ali i onih koji su branili svoju zemlju. U srednjem veku nastalo je moćno oružje koje je neprikosnoveno vladalo sve do pojave topa: bila je to ogromna praćka – katapult, čiji je jedan kraj bio dugačak čak petnaest metara. Na kraćem kraku ovog starinskog topa nalazila se mreža prepuna kamenja, dok su se na drugoj strani nalazila đulad. Ova srednjovekovna praćka bacala je kamenje teško od stotinu do sto trideset kilograma, na daljinu od pola kilometra.

Kada je reč o vatrenom oružju, posebno poglavlje u istoriji ratovanja zauzima takozvana „grčka vatra“ koja je nastala u Vizantiji u 7. veku. Na Zapad je ovo oružje došlo sa krstašima. Svi ratnici su se nasmrt plašili grčke vatre – bio je to ubistveni koktel sačinjen od sumpora, katrana, soli, nafte, ulja, živog kreča i ko zna čega sve još. Kad bi smesa proključala, u nju bi bila umočena kučina koju bi na kraju upalili. Nekada su tkaninom sa ovom tečnošću omotavali strele. Imajući u vidu koliko je ovo oružje odnelo života, moglo bi se reći da je bilo neka vrsta preteče napalma. Upotrebljavalo se i putem široke igle koja bi bila postavljana na pramac broda. Ono što je grčku vatru činilo tako stravičnom i ubojitom bila je činjenica da njen plamen nikako nije mogla da ugasi voda: ono što bi pogodila strela sa grčkom vatrom, gorelo je do kraja.

Čini se da je tvorac najčudnijeg oružja u antičkim vremenima ipak bio Arhimed iz Sirakuze koji je izmislio „vatrena ogledala”. Za vreme rimske opsade Sirakuze (212. godine pre nove ere) branioci su ih upotrebili kako bi zapalili neprijateljske brodove, upirući u njih zrake sunca. Prema drugoj legendi, velika ogledala služila su tek da zaslepe neprijatelja. Na njih je tada bilo lako ispaliti plamene strele i zapaliti im brodove. Arhimed je izumeo i dizalicu koja ih je uništavala brodove: to su bila svojevrsna klešta koja bi se spuštala sa zidina utvrđenja, hvatajući brodove i okrećući ih naopako.

Smatra se da su Hetiti, 1300. godine pre nove ere prvi počeli da proizvode oružje od gvožđa, a koje se na bojnom polju pokazalo bolje od onog pravljenog od kostiju, bronze ili kamena. Koplja su se njihovim neprijateljima u prvi mah činila čarobnim, nepobedivim oružjem.

Nekada na bojnim poljima nije bilo tenkova, ni bornih kola, ali zato su indijski i helenski vojnici koristili jednu posebnu vrstu vozila za borbu. Bili su to slonovi. Na leđima ove velike životinje nalazile su se kućice u kojima su se krili vojnici. Kada su pripadnici rimskih trupa, susrevši se sa Hanibalovim vojnicima, prvi put ugledali slonove na bojnom polju, bili su preneraženi od straha. Uopšte, životinje su imale veoma važnu ulogu tokom mnogih ratova. Dovoljno je setiti se kako su španski osvajači iznenadili Asteke došavši na konjima. Pored toga, Leonardo da Vinči u jednom od svojih spisa opisuje neku vrstu topa na paru (pod pritiskom), koji je ispaljivao đulad tešku tridesetak kilograma na daljine od čak hiljadu metara.

Dakle, opravdanja se ne mogu tražiti u prošlosti. Ne preostaje nam ništa drugo nego da ponovimo ironični Sorentinov zaključak s početka ili se setimo izreke Mahatme Gandija: „Oko za oko završava se tako što ceo svet ostane slep“.

Naslovna fotografija: Vizantijski brod koristi grčku vatru, ilustracija iz 12. veka; izvor Wikipedia