Žena na ivici nervnog sloma: Kišobran

One stvari koje ne voliš, njih ni ne nosiš, pa ih ni ne gubiš, stoje u sobi i hvataju prašinu. Ali će se zato torba koju voliš i forsiraš prva ofucati, minđuša koju obožavaš slučajno će se jedne zimske noći otkačiti i skliznuti nečujno pravo u sneg, gde je nemoguće naći je dok se sve ne otopi.

Kupila sam veliki, kabasti kišobran namerno, da ga ne bih izgubila. Jaka šipka, ogroman opseg, za dve osobe, klasičan, elegantan, sa obrubom koji imitira čipku. Bio je sjajan i po tome što je njegov držač, kao neka narukvica taman nalegao na moju tanku ručicu. Ma koliko da sam se gojila, ruke su uvek bile tanušne. Nikako nisam mogla da zaboravim kišobran, u kancelariji, u hodniku, uvek me je svojom ogromnošću podsećao na svoje prisustvo. A onda se desio preokret, i naš konačni rastanak.

Bila sam u gradskom prevozu, išla od Zvezdare na Novi Beograd, sve vreme mi je bio na ruci, a onda sam ga samo prislonila uz ugao, da pronađem nešto u torbi. I to je bilo to, izašla sam kod Fontane bez velikog bež kišobrana sa crvenim dugmencetom, i autobus nije ni odmakao daleko kad sam to shvatila. Ali čudno, nisam se iznervirala, kao kad sam izgubila divan crni kišobran koji mi je tata dao pre petnaestak godina, a nisam bila ni potpuno indiferentna, kao kad sam u kadi prijatelja na žurci ostavljala kišobrane koji su se stapali sa još desetinom takvih istih kineskih, crnih.

Ovaj kišobran kao da sam pustila u avanturu, kao da sam mu namenila da se lepo vozi kroz Dimitrija Tucovića i Bežanijskom kosom, ukrug. Ko zna kako se završava njegova avantura, i ko ga je uzeo da se nekad odbrani od krupnih kaplji.

Naslovna fotografija: Ana Vučković Denčić