Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Ekskluzivno sa Filmskih susreta u Nišu: Bjelogrlićev „Toma“ na sredini puta

AUTOR: Đorđe Bajić 24 Aug, 2021
Ekskluzivno sa Filmskih susreta u Nišu: Bjelogrlićev „Toma“ na sredini puta

Dan nakon prvog javnog prikazivanja na zatvaranju 27. Sarajevskog filmskog festivala, film Toma, u režiji Dragana Bjelogrlića i korežiji Zorana Lisinca, imao je 21. avgusta 2021. godine nacionalnu premijeru na otvaranju 56. Filmskih susreta u Nišu. Nakon projekcije na do poslednjeg mesta popunjenoj velikoj Letnjoj pozornici, jedno je sigurno: publika će voleti ovaj film.

Autorski tim Tome je ponudio filmsku mešavinu koja sadrži sve potrebne sastojke potrebne da se gledaoci namame u bioskop: tu je, kao i prvo i osnovno, voljena popkulturna gromada u središtu priče (pored Tomislava Tome Zdravkovića, tu su i drugi likovi zasnovani na ljudima iz sveta umetnosti i estrade), te izdašna doza nostalgije, obilje poznate muzike, popularni glumci u većim i manjim ulogama, priča koju nije teško pratiti i razumeti…

Toma je melodrama u biografskoj oblandi, film koji „igra na sigurno“ – a sve sa neskrivenom namerom da što tačnije pogodi ukus prosečnog gledaoca i osigura status kino-hita. Posmatrano kroz tu optiku, Bjelogrlićev/Lisinčev film je pun pogodak, ali ako samo malo priširimo vizuru, verziraniji/zahtevniji gladalac će lako uočiti kalkulaciju i formulu: Toma je živopisna slikovnica koja zapravo sadrži veoma malo istinske životne dubine i suštine. Da, udari na emocije su tu (zapravo, veoma su učestali), ali kao što se u filmovima strave na svakih 5 do 10 minuta tempiraju krvavi šokovi kako bi se održala pažnja, tako su i Tomi raspoređene scene koje treba da nas rasplaču i potresu, s tim što su sredstva koja se koriste kako bi to postigo prilično rudimentarna.

Toma, uprkos stalnom poigravanju sa vremenskim tokovima, nudi poznatu i očekivanu priču: prikaz poslednje godine u Zdravkovićevom životu i borba sa opakom bolešću su isprepleteni sa flešbekovima u kojima pratimo njegovo odrastanje, postepeni profesionalni uspon, dostizanja zenita slave i sunovrat u alkoholizam, kocku i autodestrukciju.

Ogroman deo tereta Tome je pao na snažna pleća Milana Marića koji tumači naslovnu ulogu. Odabir Marića je mač sa dve oštrice. S jedne strane, on je trenutno naš najpopularnijim mlađi glumac, višestruko dokazan kao tumač glavnih uloga na televiziji i filmu. Sa druge strane, Zdravkovićev fizikus je bio izuzetno specifičan i gotovo pa sušta suprotnost u odnosu na pojavu glumca koje ga ovde otelotvoruje. Dok je kao Sergej Dovlatov u filmu Alekseja Germana mlađeg bio slika i prilika istorijske ličnosti koju tumači (što svakako samo doprinosi ubedljivosti glumačke kreacije), Marić u Tomi sve vreme glumi sa veštačkim nosem koji odvlači pažnju u pogrešnom smeru. Umesto da se, kako film odmiče, navikenemo na ovaj „dodatak“, on vremenom postaje samo upadljiviji i sve više smeta – a ne pomaže ni to što, čini se, iz scene u scenu menja oblik i proporcije. Trideset i jednogodišnji Marić glumi Zdravkovića u rasponu od tri decenije, od ranih dvadesetih do smrti, što je podrazumevalo podrobno šminkanje: a sve to, uz pomenuti lažni nos, glumcu znatno otažava mogućnost facijalne ekspresije.

Ipak, najveći problem su scene u kojima Toma Zdravković peva. Poznati folk pevač Aco Pejović je filmskom Zdravkoviću „pozajmio“ glas, prilično verno „skinuvši“ njegov sneni i letargični način interpretacije. Scene u kojim Toma Zdravković neizmenično peva i govori (kao ona kada u svom stanu ugosti svog doktora i njegovu ženu) su najproblematičnije zato što je u njima najočiglednije da iz jednog tela izlaze dva posve različita glasa. Ovo ume da bude veoma iritirajuće, tim pre što je Toma dobrim delom i muzički film. Tu je i originalna muzika Željka Joksimovića (koji je uz Dragana Bjelogrlića jedan do dvojice glavnih producenata), komponovana u njegovom prepoznatljivom maniru, kao i sijaset hitova iz tog vremena, uključujući i pesmu Nights in White Satin u izvođenju grupe The Moody Blues koja je, prigodno, uklopljena u deo filma koji se odigrava u SAD. Muzika pokreće film i jedna je od njegovih najvećih kvaliteta, ali nije uvek najbolje uklopljena sa dramskim scenama.

U fotografiji Gorana Volarevića prevagu odnose jarke boje, a ta vizuelna razigranost odgovara atmosferi, dok oživljavanje epohe varira: kostimi Borisa Čakširana su veoma dobri, dok perike deluju nedopustivo lažno i prenaglašeno (ogromana veštačka dvobojna griva je u scenama iz 1991. godine „pojela“ Sanju Marković koja tumači Tominu četvrtu suprugu Gordanu – mlada glumica dobija priliku da pokaže šta ume tek u flešbekovima smeštanim u Čikago, kada na glavi ima frizuru koja ne odvlači pažnju od ostatka njene pojave).

Scenario za „Tomu“ su napisali Nikola Pejaković i Zoran Lisinac, a tu su i brojni koscenaristi i saradnici, ukupno šestoro-sedmoro ljudi. Primetno je da se tu dosta prepravljalo, dodavalo i oduzimalo… Priča o Zdravkoviću, kao i što je i obično slučaj sa biografskim filmovima koji obuhvataju čitav jedan život, ne donosi ništa suštiniski novo – nema tu vremena za udubljivanje i detalje, preleće se preko važnih događaja kako bi se u film uguralo što više. Ono što dobijamo su opšta mesta. Zdravković je došao iz siromaštava, uzdigao se zahvaljujući svom talentu, ali je, bez obzira na veliku popularnost i novac koji je zarađivao, bio suštinski nesrećan (nije baš najjasnije zbog čega, ali mora biti da je u pitanju neka nesrećna ljubav).

Filmom defiluju mnogi poznati umetnici tog vremena: Lepa Lukić, Predrag Cune Gojković, Predrag Živković Tozovac, Zoran Kalezić (koji su u filmu predstavljeni kao deo Zdravkovićevog stalnog karavana), te Zoran Radmilović, Mika Antić, Davorin Popović, Kemal Monteno, Zdravko Čolić… Ipak, svi oni su više dekoracija nego pravi likovi: pojave se na kratko, ponekad i u dubini kadra, „izbace“ po neku duhovitu ili manje duhovitu repliku ili „životnu mudrost“ i to bi otprilike bilo sve. Silvana Armenulić u tumačenju Tamare Dragičević je, pored Marićevog Tome, jedan od rethih likova u filmu koji dobija dovoljno prostora i kakvu-takvu priliku za dvodimenzionalnost. Silvanino i Tomino dugogodišnje prijateljstvo i njihova saradnja su ubedljivo najzanimljiviji i najpotentniji aspekti scenarija, s tim da je i taj deo ostao delimično nedorečen (veoma važni delovi slagalice, kao što je, na primer, uvid u brak Silvane i tenisera Radmila Armenulića, kao i njeno navodno neverstvo sa rediteljem Dragoslavom Lazićem, nisu osvetljeni do kraja).

Milena Radulović je ostavarila veoma, veoma sočnu epizodu kao jedna od Tominih supruga (njena Nada baš „prodrma“ film, na desetak minuta ga ispuni erotikom i intrigama), a značajnije uloge imaju Petar Benčina (kao Tomin doktor) i Paulina Manov (kao doktorova supruga Ljiljana koja je, eto koincidencije, u isto vreme kada i Toma bolesna od raka).

Zdravkovićev lik i delo pratile su, tokom života i još više posle smrti, brojne mistifikacije, pa je u tom obilju teško razdvojiti istinito od izmaštanog. Scenaristi to i ne pokušavaju previše, već prekrajaju događaje i prilagođavaju ih potrebama svoje filmske priče, sve sa neizbežnim pretrčavanjima (prve dve Zdravkovićeve supruge su, recimo, u potpunosti izuzete iz filma) i pojednostavljenjima. Toma je u zvaničnoj najavi opisan kao „impresionistički potret“, što obašnjava određene proizvoljnosti (pesma Ljiljana, na primer, nije posevećena umirućoj doktorovoj ženi, već glumici Ljiljani Blagojević) i faktografkse nonšalantnosti (Lepa Lukić nije mogla da 1973. izvodi pesmu Srce je moje violina zato što ju je snimila tek 16 godina kasnije), što za većinu gledalaca, ipak, neće predstavljati problem.

Montažerka Milena Predić zaslužuje poslebnu pohvalu zato što uspela da obilje materijala (istovremeno kad i film je, po sada već uigranom srpskom receptu, snimana i televizijska serija) smesti u 140 minuta, a da film, uglavnom, ne deluje kao komprimovana serija. Stalno poigravanje vremenskim planovima (ukrašeno sa, po uzoru na Gorštaka, lepim „kopčama“ na spojevima) daje narativu dinamiku i stvara utisak da se na platnu stalno nešto dešava iako, paradoksalno, u scenariju zapravo nema nekih većih preokreta i/ili iznenađenja.

Toma je snimljen sa namerom da se publici izmame suze, sa melodramatičnim smrtima (Ljiljana, Silvana, Toma) raspoređenim tako da održe gledalačku tenziju. Tu je autorski tim Tome na veoma klizavom terenu, pošto takav pristup sa sobom donosili i lak posrtaj u patetiku. Povezivanje Zdravkovićeve smrti sa raspadom Jugoslavije deluje nakalemljeno, pa čak i neprimereno (kao kada, recimo, pevač pita svog doktora dok gleda vesti o razbuktavanju sukoba: „Koju bi dijagnozu dao Jugoslaviji?“), ali je potrebno kako bi se postigao konačni dramaturški momentum i neka vrsta poente. Toma je zbog svega navedenog jedan repertoarski film lokalnog dometa koji će, ne sumnjam, ostvariti znatan komercijalni uspeh u Srbiji (pod uslovom da mu kovid ne poremeti distribucione planove) i koji će, uz to, biti veoma primećen u regionu, što je, pretpostavljam, i bio glavni cilj.

Bjelogrlićev (i Lisinčev) film će svakako steći verne poklonike, i to mnogo njih, pošto je ovo vrsta ona biopika koja se ljudima najviše dopada, živopisna slikovnica sa sa puno poznate muzike, bez ulaženja u dublju analizu centralnog i ostalih likova, sve to „niz dlaku“, bez želje da se uđe u bilo kakvu polemiku. Biografski igrani filmova koji baštine naše popkulturno nasleđe su prava retkost u srpskoj kinematografiji, pa je veoma moguće da će Toma pokrenuti novi trend. To ne bi, čini mi se, bilo tako loše, ima tu dosta zanimljivog materijala. Što se samog Zdravkovića i njegovog vremena tiče, verujem da će oni u budućnosti biti inspirativni i drugim autorima, te da Toma samo prvo poglavlje u jednom budućem sveobuhvatnijem i usredsređenijem istraživanju na tu i srodne teme.

Autor fotografija: © 2020. Aleksandar Kujučev

Najčitanije

Japanski trikovi za vaspitanje dece koji mogu poslužiti svima

Mladi Japanci starije ljude ne smatraju dosadama, već izvorom mudrosti. Zauzvrat, stari ne viču na mlade i ne kritikuju ih,…

Ove emocije uništavaju organizam

Za dobro zdravlje zaslužna je ne samo uravnotežena ishrana nego i budnost i predanost. Ukoliko želite da saznate kako emocije…

10 filmova od kojih najviše očekujemo u 2022.

Kada su u pitanju novi filmovi, prošla godina je po svim kriterijumima bila uspešnija od 2020. Ponuda bioskopskih ostvarenja je…

5 karakteristika zaista srećnih ljudi

Šta utiče na našu sreću? Da li ona zavisi od faktora iz našeg okruženja ili odgovor treba da tražimo u…

Ključni odevni komadi za dame u 40-im

Modne influenserke na društvenim mrežama već odavno pokazuju i upozoravaju da je moda za svakoga, odnosno za sve generacije. Žene…

Ovo su posledice nedovoljno ljubavi u detinjstvu

Kakve probleme obično imaju ljudi koji su odrasli u nedostatku ljubavi? Iskustva koja doživljavamo kao deca, posebno u prve četiri…

Najnovije - Kultura

Šta da gledate posle „Vriska“? Najbolji meta-horori

Nakon više od deset godina čekanja, franšiza Vrisak dobila je svoj peti deo, koji je trenutno u bioskopima. To je…

Koncert kamernog ansambla „No boundaries duo” u Istorijskom muzeju Srbije

Istorijski muzej Srbije i udruženje UNICA ART pozivaju da se u četvrtak 27. januara u 19 časova, prisustvuje koncertu kamernog…

Najbolji grafički romani za one koji tek počinju da čitaju stripove

Filmovi i serije adaptirani iz stripova i grafičkih romana sve su popularniji u poslednje vreme i sve više su deo…

Objavljen je tizer i datum izlaska 3. sezone „Moje genijalne prijateljice“

HBO je objavio tizer za novu sezonu serije Moja genijalna prijateljica. Njen podnaslov je Priča o onima koji odlaze i…

19. Beogradski festival igre pod sloganom „Verujemo u jednu igru“

Pod sloganom „Verujemo u jednu igru“, pred nama je 19. Beogradski festival igre. Svojim programom, devetnaesto izdanje okuplja vrhunske umetnike,…

Predstava „Mehanizam” u UK Parobrod

Mehanizam je visoko razvijen sistem specijalozovan za odbranu od života i osećanja. Drži te na sigurnom. Štiti te i guši.…