Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Filmska recenzija: „Mater“

Pre nešto malo više od godinu dana žiri takmičarskog programa „Nebojša Đukelić” na FEST-u 2020. odlučio je da nagradu koja nosi ime našeg čuvenog kritičara dodeli filmu Mater zbog inovativnosti u rediteljskom postupku u kontekstu jedne sveobuhvatne porodične drame. Reditelj izuzetno suptilno predočava teško lično suočavanje sa neizbežnim krajem bliske osobe.

Bez obzira na svu gorčinu koju nosi film Mater, reditelj Jure Pavlović udahnjuje osećanje optimizma. Istog dana kada je dragi kolega iz drage Hrvatske dobio nagradu, nastupio je i Džon Malkovič, koga gradski sekretar za kulturu Ivan Karl nije pozdravio toplim zagrljajem ili rukohvatom, već samo naklonom. To je bio vizionarski poduhvat, s obzirom da je koji dan kasnije proglašeno vanredno stanje, pandemija i ušli smo u neka nova stanja svesti i fizičke pojavnosti.

FEST 2021. je na peronu zaborava i očekujemo ga uskoro. U stvari i nas same očekujemo uskoro. Za to vreme film Mater se pojavio u ovim vanrednim okolnostima u nečemu što se zove bioskop, tj. DKC, ako ćemo zapravo. U dubioznom životu bioskopskih dvorana, nešto malo blokbastera skuplja posni kajmak gledanosti, neki filmovi koje smo odavno najavili kasne po nekoliko nedelja. Međutim, Mater je tu, i imate priliku da vidite jedan ekonomičan, jezgrovit film, u regionskom jeziku i tematike koje nas se sve tiče.

Jasna je sredovečna Hrvatica koja živi sa porodicom u Nemačkoj i prisiljena da se vrati u domovinsku zabit jer joj je majka terminalno bolesna. Povratak na rodnu grudu nosi sa sobom i tonu regresije, ali i potencijalnu krivicu „zašto sam otišla u bolji život”. Stari i novi problemi sa džangrizavom materom, birokratske malverzacije, uobičajeni odnosi sa najbližim susedima koji su rat u malom. I kada smo preplavljeni emocijama sopstvenih identifikacija i empatija, kada nas magnovenje deli od sunovrata u nekontrolisani ambis nemoći i tuge, za tren, na samom kraju se događa optimistički preokret, koji vaznese film u potpuno drugu, životno afirmišuću energiju.

Kao u Hjustonovom labuđem spevu Mrtvi, debitant Jure Pavlović uspeva da nam prikaže svu erudiciju svog filmskog jezika i u ovom beznadežnom trenutku koji traje i mnogo pre korone donese možda čak i smisao života. Ni skromnijeg filma ni veličanstvenije poruke. Vredi.