Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kritika filma „Lihvar“: Putovanje u Inđiju koje ne smete propustiti

AUTOR: Đorđe Bajić 26 May, 2021
Kritika filma „Lihvar“: Putovanje u Inđiju koje ne smete propustiti

Da li ste ikada bili u Inđiji? Ako niste, možete da je „posetite“ tako što ćete svratiti do najbližeg bioskopa i pogledati kriminalističku dramu Lihvar u režiji Nemanje Ćeranića, novi srpski film u celini snimljen u ovom vojvođanskom gradiću i okolini. Naravno, Inđija u stvarnosti i Inđija iz filma nisu baš potpuno podudarne, žanrovska matrica ovaj gradić preovlađujuće boji krimi štimungom, s tim da Lihvar veoma uspešno prikazuje atmosferu i život van uzavrele prestonice. Ćeranićeva Inđija nije Alenov Svonzi iz Grada blizanaca (mada ima određenih sličnosti između ova dva filma) ili, još manje, Linčov Tvin Piks – u većem delu Lihvara su preovlađujući dramski elementi, ali kriminalistički naboj je prisutan od samog početka i prvog slomljenog nosa.

Kako se priča odmotava, Lihvar postaje sve napetiji, a elementi trilera sve prisutniji. U zbiru dobijamo jedan zdrav inđijski neo-noar čije će domete poklonici žanra i indi filma znati da prepoznaju i cene.

Reditelj Nemanja Ćeranić i scenarista Strahinja Madžarević sarađivali su već nekoliko puta. Njihov prvi dugometražni igrani film trebalo je da bude Volja sinovljeva, ambiciozni postapokaliptični akcijaš koji je delimično snimljen 2017. godine u Boru i koji bi, držimo fige da se to desi, trebalo da konačno bude završen u drugoj polovini ove ili tokom sledeće godine. U međuprostoru između dve etape snimanja Volje sinovljeve, Ćeranić i Madžarević udružili su se na Lihvaru, produkciono svedenoj krimi-drami smeštenoj u rediteljev rodni grad koga Ćeranić odlično poznaje i voli i koga je, uz pomoć prijatelja scenariste, prikazao u žanrovskom ključu.

Lihvar je „inđijsko dete“ u punom smislu te reči, ne samo zbog lokacija, već i zbog talenta iza i ispred kamere, film snimljen u prijateljsko-porodičnoj manufakturi (producent filma je Aljoša Ćeranić, rediteljev brat, dok se u Lihvaru, u manjoj ulozi, kao pekar, pojavljuje i njihov otac) i bez pomoći Filmskog centra Srbije, što bi sve moglo da signalizira da je u pitanju amaterska ili polu-amaterska produkcija – što ovde definitivno nije slučaj.

Lihvar jeste snimljen sa malo novca i puno entuzijazma, s tim da je krajnji rezultat veoma zadovoljavajuć. Pred nama je jedan pošten prvi film koji bez problema može parirati višestruko skupljim naslovima iz aktuelne srpske produkcije. Madžarevićev scenario se vrti oko lika Mundira (glumi ga stameni naturščik Dušan Petković), inđijskog zelenaša koga njegovi sugrađani poštuju, ali koga se ujedno i plaše. Sa dobrim razlogom. Mundir je čovek nepokolebljivih principa i, po potrebi, izuzetno nasilan. Madžarević i Ćeranić nam na samom početku pokazuju njegovu mekšu i ranjiviju stranu (skladni porodični život sa suprugom Mirjanom i dvoje zlatne dece, potencijalno opasni zdravstveni problemi), ali neka vas to ne zavara: u inđijskom lihvaru čuči zver koja, po potrebi, ume da razjapi čeljusti kako bi zadala smrtonosni ugriz.

Mundir i njegova desna ruka Ramljan (Strahinja Blažić u do sada najboljoj ulozi u svojoj karijeri) uigran su tandem koji ne preza od nezakonitih aktivnosti kako bi obezbedili egzistenciju za sebe i svoje porodice. Mundir planira da uskoro otvori teretanu i okane se kriminala, s tim da to neće biti tako prosto. Stari i novi gresi sustižu Mundira, pa treba u sveopštoj pometnji ispravno proceniti ko je prijatelj, a ko neprijatelj – od te procene mu zavisi život i, što je za njega još važnije, budućnost njegove porodice.

Madžarevićev scenario je suštinski veoma jednostavan, usredsređen na jedan dan u životu glavnog junaka. Nema tu mesta za prazan hod: naracija je veoma ekonomična, a epizodičnost i uvođenje brojnih sporednih likova (kao što su oni koji tumače Ivan Đorđević, Mladen „Aca Poštar“ Andrejević ili Aleksandar Đurica) služe da bi se bolje osenčili glavni, a ujedno dala i što reljefnija slika gradića u kome se radnja odigrava.

Inđija, grad koji živi uz taktove Moroderove ljubavne teme iz Flešdensa – „pokrivalice“ lokalnog radija, u Lihvaru je prikazana kroz objektiv Dušana Grubina (sve traženijeg direktora fotografije, prevashodno poznatog po saradnjama sa Lukom Bursaćem, a trenutno angažovanog na Prvom maju Mladena Đorđevića). Grubin grad i ljude pokazuje veristički, često i pomalo „prljavo“, ali istovremeno i sa jednom veoma preciznom vizuelnom poetizacijom i fetišizacijom koja nam pomaže da zavolimo likove čije sudbine pratimo na velikom ekranu.

Glumačka ekipa je sastavljena od naturščika iz Inđije i profesionalnih glumaca. Ćeranić se odlučio da glavnu ulogu tumači nepoznati Dušan Petković, što je, da se ne lažemo, bio veliki rizik. Petković svakako nije glumački virtuoz, njegov raspon je sveden, ali poseduje fizikus i žestinu koje nedostaju našim profesionalnim glumcima. Ćeranić izuzetno pametno i vešto kombinuje naturščike i profesionalce, pa scene koje Petković deli sa Blažićem, Tatjanom Venčelovski, Jovom Maksićem i Zlatanom Vidovićem imaju dodatnu autentičnost i ubedljivost upravo zbog te saigre.

Isto važi i za spoj Milice Grujičić i Branka Vidakovića Čombea u ulogama lokalnog narkomanskog ljubavnog para – njihovi Katana i Soni su toliko ubedljivi između ostalog i zato što su likovi postavljeni baš kako treba, uz pažnju da se aduti svakog glumca iskoriste kako treba i uklope sa mogućnostima partnera. Zlatan Vidović je poslednjih godina u velikom usponu (uskoro ćemo ga gledati u novom filmu Terensa Malika Poslednja planeta u kome glume Matijas Šunarts i Mark Rajlans), a njegov Bleki u Lihvaru uspeva da istovremeno bude šarmantan i zloslutan, sve to na veoma ograničenom prostoru.

Provereni Ćeranićev saradnik Milorad Ćitić (zajedno su radili na kratikim filmovima Stočar i Soba smrti, te seriji Švindleri) izmontirao je film na ekonomičnih devedeset minuta, što i jeste prava mera. Lihvar uspešno sjedinjuje autorski pečat i žanrovski štih, a kvaliteti filma su prepoznati i na nedavno zavšenom 49. Festu, na kome je Ćeranićeva režija imala svetsku premijeru i osvojila „Politikinu“ nagradu „Milutin Čolić“ za najbolji domaći film u programu.

Lihvar se trenutno prikazuje u bioskopima širom Srbije, pa iskoristite pažnju da ga pogledate na velikom platnu, pošto to svakako zaslužuje. Ćeranić i ekipa su budućnost srpskog filma, treba ih podržati i nagraditi zato što su uspeli da prevaziđu skromne produkcione okolnosti i ponude nešto istinski autentično i kvalitetno.

Fotografije: Promo