Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kritika serija „Kosti“: Ko može, neka prašta…

AUTOR: Zoran Janković 04 Dec, 2020
Kritika serija „Kosti“: Ko može, neka prašta…

Nekako duboko i nepopravljivo ljudski je radovati se izobilju i onome što ono sa sobom nosi, uključujući i na početku barem teorijski veće šanse za srećne ishode, ali svako malo u priči o ovdašnjem evidentnom serijskom bumu (a, zapravo, još nas samo nekoliko ovakvih i ovako plodnih godina deli od hiperprodukcije) često se zaboravi na važnost procene koliko su te nove serije skladno prilagođene ovdašnjem životnom, društvenom i inom kontekstu, odnosno, u kojoj meri svoj razlog postojanja iznalaze u vezi sa onim što proživljavamo i sa čim se nosimo.

U slučaju serije Kosti, nastale u koprodukciji banjalučke kuće Bosonoga i Radio televizije Srbije, mirne se duše može pričati o tom skladnom spoju stilema i uslovnosti žanra (preciznije, mračnije osvetničke drame sa jasnim primesama kriminalističke priče) sa onim što se opaža u konkretnom nam okruženju. Naravno, ukorenjenost u stvarnosnom nije nužno krupan plus kada pričamo o filmskom ili serijskom stvaralaštvu, uostalom, i realistički nedvosmisleno postavljene priče u ta dva medija u biti i ne mogu bez kreativne obrade i uvek dobrodošlog smislenog domaštavanja. Kosti (naravno, na dosadašnjem uzorku od četiri emitovano-pogledane epizode) imaju biti pohvaljene i na račun umešnosti sa kojom su autori stvarnost, koju je tako lako prepoznati i pojmiti, preinačili u fikcijski obojenu priču, koja, pritom, dobar deo svoje opšte privlačnosti duguje i očitom razumevanju žanra kojim se ovde barata, a kojim su autori definitivno dobro ovladali.

Upravo pominjana žanrovska odrednica je neo-noir, i u tom smislu Kosti su vrlo dobar rad i primer kako se neo-noir, naravno, kada je, kako, uostalom, kanon, to i nalaže, jasno i čvrsto utemeljen u univerzalnim i nekako nepogrešivim postavkama o poroznosti i slabostima ljudske duše, efikasno može koristiti i danas i u ovdašnjem geografskom kontekstu da bi se ispričala priča čiji je mrak zavodljiv i izrazito rečit. Kosti na (male i nešto veće ekrane) donose neo-noir tamu udruženu sa gorkim ali i ciljano smirenim prikazom o svakodnevici života u paklu tranzicijskog/postranzicijskog pakla na ovim prostorima, koji nas svako malo podseća koliko smo brzo ovladali i kako smo se hitro i dragovoljno prilagodili toj užasnoj ideji društvenog darvinizma koja nameće takmičenje, surovost, gordost, samoživost… a sve to neretko zarad sitnog konzumerizma (u tom smislu znakovita je scena ručka bolje snađenih u restoranu u prvoj polovini četvrte epizode). Tom jetkom i pritajenom ali svakako nelagodnom podsećanju na te neutaživo prisutne ljudske slabosti u slučaju Kostiju autori su pridodali precizan banjalučki kontekst, jasno omeđen stvarnošću koja je manje-više ista za čitav ovaj postjugoslovenski prostor. Narečeni neo-noir priče Kostiju vodi ka upečatljivom prikazu mraka iz koga vrebaju katkad i združene snage fatuma, goleme društvene nepravde, gramzivosti i očaja od koga bega zapravo ni nema. U tom smislu, dosadašnje četiri epizode dalju obilje povoda da se Kosti označe i predočavaju tom zgodnom odrednicom banjalučki neo-noir, uz ogradu da je na ovom uzorku sasvim jasno da su autori dobacili do tačke univerzalnosti, koja je neretko tek snevani cilj i koja se počesto uzima zdravo za gotovo, premda je do nje istinski teško i zahtevno doći.

Kada se govori o Kostima, budući da dolazi iz iste produkcione postavke, a iz scenarističko-rediteljske saradnje Nikole Pejakovića i Saše Hajdukovića, kao i to što značajan broj glumaca u obe serije igra zamašnije a posve drugačije uloge, poređenja sa prethodnicom, serijom Meso, su neizbežna. Kosti su centralni deo planiranog triptiha (javno je pominjano da je namera da se snimi i treći „krak“, serija nazvana Koža), a napredak u odnosu na, inače, sasvim zadovoljavajuće i funkcionalno Meso je posve evidentan. Recimo, dok je Meso to već više puta u ovom prikazu pominjano crnilo iznalazilo prevenstveno u i dalje prisutnom i uticajnom nasleđu ponajpre srpskog filmskog crnog talasa, gde su prenaglašavanja nekako jedan od korena i potpornih stubova pristupa i šire postavke, Kosti dosta veštije barataju vidno univerzalnijim nasleđem neo-noir-a, iščitanog i postavljenog skladno današnjem trenutku i dobrim delom onog što ga određuje i oblikuje. Osim toga, Kosti deluju produkciono umivenije i svrsishodnije, uz primetan napredak i na polju vizuelnog i na planu odrešitije montaže, čime se dobilo i na privlačnosti blago zrnaste slike tamnijih valera, i na ritmu pripovedanja unutar te mnogoljudne hronike. Sa poslednje pomenutim u vezi je i činjenica da se podudaranja i sudari likova u tom ipak i dalje klaustrofobičnom mikrokosmosu nešto većeg grada gde se svi znaju i gde će, sva je prilika, mnogi mnogima stati na put do nekakvog daljeg uspeha i boljitka ovde fukcionišu organskije i neusiljenije. Pride, izrazito intrigantnom ritmu i duhu priče znatno su doprineli glumci posve drugačije glumačke pojave od onih koji su nosili Meso – diskretna a izrazito ubedljiva gluma Jove Maksića, Ljubiše Savanovića i Milice Janevski, koji su drastično uticali i na ritam naracije i neki dominatni ton priče. Sada je evidentno ono što pomniji filmofili već duže vreme znaju – nakon pokazanog u Kostima, Milica Janevski i Jovo Maksić postaju nezaobilazne referentne tačke srpskog i regionalnog glumišta, mada je, eto, kako se pokazalo, bilo neophodno da Janevski i Maksić iskorače mimo granica Srbije, doduše, u isti jezički i kulturni i nesporno sličan društveni okvir, da bi dobili na vidljivosti koja će, ako pravde i zdravog razuma bude, dovesti do krupnijih rola i veće minutaže u što skorijoj budućnosti. Ovome treba dodati i pohvalu za glumu mlade Lee Sekulić, odrešitiji glumački izraz (nego inače i uobičajeno) Aleksandra Đurice, izvrsnu epizodu Dejana Aćimovića, kao i za Nikolu Rakočevića, koji nas je, nedugo nakon druge sezone Državnog službenika, ponovo podsetio na jedinstvenost i silinu svog glumačkog dara i svoje magnetične glumačke pojave.

Naravno, na nivou celine, ima tu povremenih prenaglašavanja, nešto malo i kupovine vremena, glumačkog manirizma i primera ishitrenijeg vođenja priče, ali, ukupno uzev, Kosti ubedljivo variraju tu pominjanu neo-noir mustru, progovara dosta toga i zanimljivog i razumljivog o životu pod žrvnjem možda i neprekidnog združenog udara gramzivih političara, tajkuna u slobodnom letu, secikesa, neizbežnih mutivoda i mračnih i kriptičnih vladara iz senke, koji neprekidno žongliraju sudbinama ranjivih i neznatnih civila. U tom smislu i ne samo u tom pogledu, Kosti su serija po meri trenutka u kom stiže pred gledaoce, kao i krupan korak napred za samu produkciju koja stoji iza tog zamašnog trotomnog projekta.

Fotografije: Bosonoga produkcija

Najčitanije

Ovo su znaci da pijete previše alkohola

Čaša uz ručak, čaša posle večere, povremeno opuštanje sa prijateljima. Nije problem ako povremeno uživate u alkoholu, ali kada zaista…

Ovako bi danas izgledale poznate ličnosti da nisu prerano izgubile život

Mnogo je poznatih ličnosti koje su neočekivano preminule, mnogo pre nego što su dostigle duboku starost. Ne možemo a da…

Zašto je Sandra Ou bila na sahrani kraljice Elizabete?

Među poznatim licima iz celog sveta na sahrani kraljice Elizabete II bila je i glumica Sandra Ou. Najpoznatija po ulogama…

Jedina slika koja treba da obiđe svet posle subotnjeg prajda, a nije golišavi lik pored crkve

Još jedan prajd je došao i prošao. Puno je izrečenih stvari, puno nezadovoljstva, kontraverzi ali i lepih sećanja i trenutaka…

Detalj koji na glavi nosi partnerka Ane Brnabić će danas nositi sve žene na sahrani kraljice, osim jedne

Sahrana kraljice Elizabete II će se održati danas u Vestminsterkoj opatiji, a predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić juče je stigla…

“Kakvo nepoštovanje”: Makronovi došli u patikama da odaju počast kraljici i doživeli linč na mrežama

Brižit Makron je u nedelju uslikana u Londonu u poseti kraljičinom kovčegu i za razliku od drugih članova kraljevske porodice…

Najnovije - Kultura

60 godina Džejmsa Bonda na velikom platnu

Voleli ga ili mrzeli, čini se da je Džejms Bond neuništiv i da će ova franšiza još dugo vremena biti…

Tolerance project na Weekend Media Festivalu powered by Direct Media

Jedna od trenutno najvećih i najuticajnijih izložbi na svetu pod nazivom “Tolerenacija” otvorena je na Weekend Media Festivalu u Rovinju.…

Isuse! Našli smo staru fotku sa snimanja filma kog svi volimo, a opis joj je genijalan

Film “Štefica Cvek: U raljama života” Rajka Grlića je jedan od omiljenih i najoriginalnijih filmova jugoslovenske kinematografije, koji nema možda…

Četrdeset godina jednog od najgledanijih domaćih filmova, koje mnogi potajno vole, a plaše se da priznaju

Voleli vi ovaj film ili ne, smatrali da je prost, jeftin i laka zabava, 40 godina kasnije postao je deo…

Nova decenija TAKT Festa

Nakon uspešne prošle godine, TAKT Fest se i ove godine održava u Novom Sadu od 23. do 25. septembra. Ovogodišnja…

Fedis je objavio nominacije za najbolje iz prethodne televizijske sezone

Serije “Kljun” i “Vreme zla” u produkciji “United media” dobile su čak jedanaest nominacija za “Zlatnu antenu” u 12 kategorija…