Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Sebi sam bila i kazna i sud, ali sama sam birala put?: Kritika filma „Izgubljena kćerka“

AUTOR: Zoran Janković 06 Jan, 2022
Sebi sam bila i kazna i sud, ali sama sam birala put?: Kritika filma „Izgubljena kćerka“

Krećemo sa boka – nedavno je, a povodom izlaska nove serije nastale na osnovu romana mu, i kod nas često prevođeni Harlan Koben, pisac misterija sredine puta i srednjačkih ambicija i dometa, izneo sud da su ponajbolje one adaptacije (filmske ili serijske) u kojima autori odstupe od izvora, odnosno, od knjiškog nadahnuća.

Ovde se hitro da napraviti kopča sa temom ove kritike, a, kanda, i sa suštinom izbora za kojima je posegnula glumica Megi Džilenhol u slučaju svog rediteljskog prvenca – filma Izgubljena kćerka (The Lost Daughter), koji je pre nekoliko dana postao i šire dostupan, a nakon nekoliko meseci punih kritičarskih hvalospeva, počev još od svetske premijere na viđenom Venecijanskom filmskom festivalu.

Ovako – Megi Džilenhol je, nasuprot onome što gorepominjani Koben sada prepoznaje kao najplodotvorniji put, u ogromnoj meri ostala verna romanu koji je nadahnuo za ovaj film (u pitanju je, ako je potrebno pojašnjenje, roman i dalje silno misteriozne Elene Ferante koji je kod nas objavljen pod nazivom Mračna kći – u izdanju beogradske kuće Booka). Doduše, odstranjen je ispovedni ton u prvom licu jednine, došlo je do izvesnih geografskih pomeranja, a junaci su uglavnom amerikanizovani (tačnije, pomereni u anglosaksonski identitetski kutak).

Ostali aspekti su zadržani – počev od blage kriptičnosti i sugerisane jezovitosti priče o ženi koja se očito dugo rve sa tajnama i lomovima iz dana u dan sve davnije joj prošlosti, preko udarnih likova i šeme njihovih odnosa. Sa podosta sigurnosti se može ustvrditi da filmofili među poštavateljima i tog dela Elene Ferante imaju puno povoda da budu zadovoljnim tim  i takvim iščitavanjem i viđenjem pomenute proze zarad preoblikovanja u filmski medij, koji, i dalje dominantno ukorenjen u književnost u vidu vlastite preteče, ostaje trajno odan kakvoj-takvoj narativnosti.

Megi Džilenhol, po tom pitanju, uspeva da na filmska i ostala platna kinestetski upečatljivo prenese pipava stanja psihe i duše ne samo glavne junakinje – sada već sredovečne profesorke i prevoditeljke koja stiže u Grčku na kraći odmor, a onda, tamo ponukana nenadanim susretima sa drugim turistima i slučajnim „saputnicima“ biva primorana da se ponovo uhvati u klinčn sa bolnim mestima i očito i dalje nedovoljno sraslim ranama iz prošlosti, dok sve to prate i neke druge neravnine i neki novi izazovi, a sa evidentnim korenom u nečemu nikada do kraja razrešenim.

Rediteljka, podno brojnih sitnijih sinkopa u samoj naraciji, te veštog odlaganja konačnog predočavanja onog što Ledu, glavnu junakinju, i dalje jednako i mori i određuje, pokazuje zavidnu dozu taktilnosti pri bavljenju onim što bismo i na planu vlastitih ili obližnjih privatnih života i egzistencija, podveli pod zbirni naziv opštih mesta, ni jednog trenutka ne kročivši na teritoriju kalkulantske nazovi-sentimentalnosti, a kakvu često srećemo u rediteljskim radovima dobro poznatih i cenjenih glumaca i glumica. Šta više, The Lost Daughter pokazuje pomalo i neočekivanu zrelost, koja se očitava ponapre u tri izrazito značajna aspekta.

Možda bismo kao prvo mogli da istaknemo to što je Džilenhol očigledno dobrano ovladala stilemama savremenog, aktuelnog američkog nezavisnog filma, s tim da prilično brzo biva sasvim jasno da je uzore nalazila i u pojedinim delima tzv. evropskog sporog filma, s tim da je on ovde brižljivo „filtriran“ kroz krajnje obličje američkog, dakle, dovoljno preglednog filma koji, mimo ličnih i polaznih autorskih ambicija, treba da zadovolji i kritiku, i one koji odlučuju o slavodobitnicima esnafskih nagrada, ali i publiku u dovoljnom broju i primetnom opsegu.

A da se, pritom, ni u toj dimenziji ovog filma na dušu rediteljke, kao definitivno ključne autorke, ne može izreći iole osnovana zamerka već spominjanog poroznog kalkulanstva. Naprosto, ukupno uzev, odnosno, u celini odmeravan, a prevashodno kroz vizir emocija koje opisuje i koje je kadar da pobudi kod većeg dela gledateljstva, The Lost Daughter se nameće kao delo čija je iskrenost neupitna.

Kao drugo, ovaj film na gledaoca prenosi snažnu impresiju da se rediteljka tu bavila nečim što za nju nije samo inspirativno (a, kanda, naum joj nije bio da se „ogrebe“ o planetarni uspeh proze Elene Ferante, jer Mračna kći je, mimo svih svojih vrednosti i aduta, ipak efemerniji naslov u opusu tog voljenog pera), već da nastoji da nam na kinestetički iznimno potentan način prenese priču i sa njom isprepletane i u nju porinute ideje do kojih joj je silno i iskreno stalo.

Na kraju, u trećem uglu, možemo da se dotaknemo i blagotvornog uticaja godina pregalaštva u holivudskim vodama, kao i u domenu „komšijskog“ indi filma, jer Megi Džilenhol ovde ni jednog trena ne odustaje od nepobitno jakog aduta kao kičme celine – iznijansirane glume uvek odlične Olivije Kolman u glavnoj roli, a tu su ponovo izvanredna Džesi Bakli, te Dakota Džonson u napokon odlično ostvarenoj ulozi, kao i Ed Haris i Pol Meskal kao važna „sidra“ normalnosti, odnosno, uravnoteženosti, koji ovu priču zadržaju u ravni naturalizma kao sveukupnog okvira.

Uz sve to, Izgubljena kćerka jeste film koji se može pohvaliti kao primer odlične sinergije koja se stvorila između priče, njenih aktera, glumaca, glavnih tema i motiva i geografskog joj „rama“, tj. grčkih krajolika. Svakako treba i bezrezervno pohvaliti snimateljski rad Elen Luvar, koja je, slično kao u u slučaju filmova Srećan kao Lacaro i Never Rarely Sometimes Always, finu vizuelnu rimu za ono što gledamo na ekranu našla u suptilnom, ali u isti mah, brzo primetno naglašenom koloritu, iz koga na dovoljno česte mahove izbija zauzdana toplota kao možda nagoveštaj koliko-toliko srećnog ishoda.

Reč je o filmu koji se lako može hvaliti – ovo je vrlo, vrlo dobar film, jedan od možda najboljih skorijih a prvih glumačkih režija, gde se i izvesne sitnije manjkavosti (minutaža koja je za nekih desetak minuta „jača“ nego što je to bilo neophodno, kao i, kanda, nepotrebno obilata upotreba ipak u biti linearnih flešbekova, kao dokazanog mača za vratom ritma bilo kog filma), Megi Džilenhol se pokazala kadrom za mnogo toga, te nam sada ostaje i strepnja da je u ovom beskrajnom naletu ponovo razgoropađene, pa čak i formalnim kvotama osnažene, političke korektnosti oni sa vrhova neće namamiti da uskoro, poput Kloi Žao, režira neku superherojsku beslovesnost.

Najčitanije

Ovo su najusamljeniji horoskopski znaci

Biti sam i biti usamljen nije isto, jer vam može biti zabavno i kada ste sami, ali kako onda razlikovati…

Ovo su simptomi ciroze jetre

Hronična bolest oštećenja tkiva jetre zove se ciroza jetre. Ciroza je zapravo bolest koja nastaje kao posledica i kasniji stadijum…

Zašto ponekad osetimo i čujemo krckanje u kolenima kad se saginjemo i da li je to normalno?

Da li ponekad čujete krckanje svojih kolena kada hodate niz stepenice? A kada čučnete ili trčite? Saznajte u narednim redovima…

Mesečni horoskop za oktobar 2022: Jedan znak bolje da do novembra ne izlazi iz kuće

Polako odbrojavamo poslednje dane septembra, i pred nama je novi jesenji mesec. Stoga, pravo je vreme za detaljan horoskop u…

Evo kada u svakom delu Srbije počinje jeftina tarifa struje

U situaciji u kojoj se nalazi svet, mnogi ljudi gledaju da uštede na čemu mogu, a jedna od bitnih stavki…

Najnovije - Kultura

Olga Odanović je dobitnica “Zlatne antene” za sveukupan doprinos TV produkciji

Zlatna antena za sveukupan doprinos TV produkciji, na 12. međunarodnom Festivalu drama i serija FEDIS, ove godine biće dodeljena glumici…

Brkati momci stižu u Beograd – ostalo je još jako malo ulaznica

Zbog velikog interesovanja za beogradski koncert poznatog balkan-pank-folk benda Brkovi, poslednjih 200 ulaznica, koje su bile predviđene za prodaju na dan…

Novi trejler filma “Black Panther: Wakanda Forever” najavljuje nastavak Marvelovog hita

Black Panther je bio jedan od najunosnijih filmova o superherojima iz Marvelovih stripova. Sa budžetom od 200 miliona dolara, on…

Nova epizoda serije “Kuća zmaja” je bilo negledljiva, ali ovog puta ne zbog eksplicitnih scena

Serija “Kuća zmaja” prednjači trenutno po gledanosti svuda u svetu, međutim često je i na udaru raznih kritika, kao u…

Rockam Dorćol prerastao u dvodnevni međunarodni festival

Prvi Rockam Dorćol održan je 2021. godine kao odgovor na dugu pauzu u susretu bendova sa publikom, izazvanu pandemijskim uslovima.…

Političari, smutljivci i heroji: ove ljude iz stvarnog života je glumio Kristijan Bejl

Kristijan Bejl je poznat po svojoj svestranosti, a glumio je u nekoliko filmova zasnovanih na životima i iskustvima ljudi iz…