Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Branko Miljković – Pisma i sećanja

Pre 60 godina tragično je preminuo jedan od najznačajnijih i najinteresantnijih srpskih pesnika XX veka, Branko Miljković. Narodni muzej u Nišu obeležava ovu godišnjicu izložbom koja predstavlja vrednu kolekciju autentičnih pisama i zapisa. Kolekcija se prvi put izlaže u celosti, i rasvetljava život i stvaralaštvo velikog pesnika. Godišnjicu obeležava i pesnikova porodica – predstavljen je sajt posvećen Branku Miljkoviću i otvoren konkurs namenjen mladim pesnicima.

Jelena Bogdanović iz Narodnog muzeja u Nišu, autor izložbe Branko Miljković – pisma i posvete (iz zaostavštine), u razgovoru za City Magazine navodi da Narodni muzej u Nišu brine o dve književne zaostavštine – pisca Stevana Sremca i pesnika Branka Miljkovića. Zaostavština Branka Miljkovića je u vlasništvu niškog muzeja od 1971, a do sada su povremeno izlagani njeni delovi, na raznim izložbama. Aktuelna postavka priređena je povodom obeležavanja 60 godina od pesnikove smrti

Branko Miljković

Pisma

Predstavljena je kolekcija prepiske koja nikada do sada nije izlagana u celosti. Reč je o širem selektivnom izboru pisama i posveta iz Kolekcija prepiske i lične biblioteke Branka Miljkovića – izloženo je 119 eksponata. Mogu se videti pisma iz perioda od 1956. do 1961. godine, kao i nekoliko pisama koja su poslata Miljkovićevim roditeljima nakon njegove smrti.

„Izložba obuhvata pisma prijatelja poslata Branku Miljkoviću, kao i Miljkovićeva pisma prijateljima, poslovna pisma, pozivnice, propusnice, članske karte, čestitke, knjige s posvetom i dve knjige utisaka iz 1962. i 1971.”

Jelena Bogdanović dodaje i da izložena pisma svedoče o tome da je Branko Miljković strastveno bio posvećen poeziji i književnosti.

„Prepiska jasno opisuje duh jednog vremena, vremena oskudne egzistencije, ali i velikog stvaralačkog entuzijazma, koji današnje vreme ne poznaje. Verujemo da izložba može da doprinose ponovnoj valorizaciji pesničkog dela Branka Miljkovića, ali i da utiče na formiranje nove publike, zainteresovane za poeziju i književnost uopšte.”

U priči o najzanimljivijim delovima aktuelne postavke Jelena Bogdanović navodi da su to, svakako, originali pisama, i posveta u knjigama, ali i dve knjige utisaka u kojima su zapisani utisci brojnih posetilaca Miljkovićeve Spomen-sobe u Beogradu tokom 1962, i u Nišu, tokom 1971. godine.

Posebno interesovanje dosadašnjih posetilaca izložbe, primećuje Jelena Bogdanović, izazvala je prepiska Miljkovića i Milice Nikolić, nekadašnje sekretarice redakcije časopisa Delo. Sačuvano je šest pisama iz njihove prepiske – razmenjivali su ih radeći na prevodima ruskih pesnika Bloka, Mandeljštama i Beljmonta.

Dragoceni artefakti, prvi put predstavljeni na jednom mestu, od ključnog su značaja za razumevanje ličnosti i književnog dela Branka Miljkovića, navodi još naša sagovornica.

„Poznato je da je Miljković imao živu prepisku s mnogim ličnostima značajnim za kulturni život srpske i jugoslovenske književne scene. Kolekcija pisama jasno ukazuje na činjenicu da je Miljković, kao pesnik, bio izuzetno cenjen i pozivan da sarađuje sa značajnim književnim redakcijama, kao i da su njegovi prilozi rado objavljivani. Deo poslovne prepiske odnosi se na Miljkovićevo angažovanje u redakciji Književnih novina, gde je bio urednik, ali i o njegovom radu u Udruženju književnika Srbije i Savezu književnika Jugoslavije. Najveći broj pisama iz lične prepiske, sačuvanih u pesnikovoj zaostavštini, poslao je hrvatski pesnik Zlatko Tomičić. Tu su i pisma Slavka Miletića, takođe hrvatskog pesnika, kao i pisma Milovana Danojlića, pomenute Milice Nikolić, kao i Izeta Sarajlića, Čedomira Minderovića, te stranih pesnika Alena Boskea i Đankarla Vigorelija. Svi korespondenti, autori pisama, priznati su pesnici s prostora bivše Jugoslavije.”

Sajt posvećen pesniku

Šezdeset godina od smrti velikog pesnika obeležila je i porodica Branka Miljovića pokretanjem sajta brankomiljkovic.com

„Namera je da kreirana internet prezentacija posetiocima omogući upoznavanje s pesnikovom biografijom, i da pruži na uvid raznoliku propratnu dokumentaciju, kao i njegov književni opus, koji će na ovaj način najširoj javnosti postati dostupan u celosti.”

Pored detaljne Miljkovićeve biografije na sajtu se nalaze i originalne fotografije. Posetioci ovog veb kutka imaju i priliku da vide zanimljive i retke audio i video zapise. Pokrenut je i konkurs Brankova pohvala svetu namenjen mladim pesnicima koji stvaraju nadahnuti Miljkovićevim delom.

Svedočenja i sećanja

Na sajtu se nalaze i mnoge priče, anegdote iz Miljkovićevog života. Prikupio ih je i objedinio Goran Miljković, sinovac Branka Miljkovića. Iz tih zapisa može se saznati da su o Branku Miljkoviću savremenici govorili da je obrazovan, duhovit i lucidan autor, jedan od najtalentovanijih i najobrazovanijih pesnika u posleratnom periodu. Mnogi se sećaju da je Miljković bio zgodan mladić, često u ženskom društvu, i boem koji je voleo piće, društvo i kafansku atmosferu, te da je često sedeo u beogradskim kafanama Prešernova klet, Klub književnika, Bezistan, Moskva, Mažestik, Ekscelzior i u Skadarliji.

Goran Miljković piše i o detaljima misteriozne smrti svog strica (prema zvaničnoj istrazi pesnik je izvršio samoubistvo) i navodi da se svakog 12. februara, u 13 časova, već 60 godina na Miljkovićevom grobu okupljaju porodica, prijatelji, pesnici i poštovaoci njegove poezije.

„Moja porodica, baka, deka i otac, nikad nisu prihvatili da je Branko mogao da digne ruku na sebe. To su odlučno odbacivali. Sve slike i svedočenja su ih još više uverili da Branko to sam nije uradio. Svi moji najbliži su napustili ovaj svet duboko verujući da nam je Branka neko oduzeo.”

Najviši dometi srpske poezije

Miljković je rođen 1934. u Nišu. U Beograd je došao početkom pedesetih na studije filozofije. S kolegama s beogradskog Univerziteta oformio je grupu neosimbolista koja se zalagala za poeziju koja bi sintetizovala pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Vrata u svet poezije (na koja je dugo uzalud kucao iako je prvu pesmu objavio s 18 godina) otvorio mu je Oskar Davičo objavivši njegove prve pesme u časopisu Delo. Usledila je prva zbirka pesama Uzalud je budim (1956), koju su hvalili i kritičari i čitaoci, a zatim i zbirke pesama Smrću protiv smrti (koju je napisao zajedno s Blažom Šćepanovićem 1959), Poreklo nade (1960), Vatra i ništa (1960) i Krv koja svetli (1961).

Pesničku inovativnost, snagu i vanserijski talenat brzo su prepoznali i kritičari i čitaoci. Kritičari su isticali da je Miljković pesnik – intelektualac, koji smatra da se pesma dostiže umom, a ne srcem, odnosno da izražava – „stanja uma”. Miljković je motive i teme nalazio u filozofskim sistemima, dovodio je u vezu Heraklitovo učenje o praelementima s modernom filozofijom bića. Njegove pesme nastale su pod uticajem francuskih simbolista Valerija i Malarmea. Inspirisali su ga antički, ali i nacionalni motivi, a bio je poznat kao pesnik koji posebno vodi računa o formi, i koji u pesničkom izrazu teži tome da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima. Motivi njegove poezije bili su smrt, prolaznost, ništavnost, stvaralaštvo, ljubav… Miljković je, kako je naveo Jovan Deretić, imao odbojnost prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, a s druge strane je pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, i nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Kritičari su za Branka Miljkovića, još tokom njegovog života, naveli da se nalazi u samom vrhu srpske poezije. To je potvrdila i prestižna Oktobarska nagrada koju je dobio za zbirku Vatra i ništa 1960. godine. Odmah nakon primanja ove nagrade, u jesen 1960, Miljković je otišao iz Beograda. Smatralo se da je to učinio zbog ličnih sukoba s nekolicinom poznanika i prijatelja (usled političkih neslaganja) ili, prema drugoj verziji, zbog ljubavnih problema. Otišao je u Zagreb, i postao urednik tamošnjeg radija. Nekoliko meseci kasnije, u februaru 1961, dvadesetsedmogodišnji pesnik je tragično okončao život.