Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Halilović, Matijević, Savić Ostojić, Cvijetić: Daleko od planete Dosade, iliti život posle NIN-ove nagrade

AUTOR: Zoran Janković 04 Feb, 2021
Halilović, Matijević, Savić Ostojić, Cvijetić: Daleko od planete Dosade, iliti život posle NIN-ove nagrade

Ako se uopšte usuđujete da učinite tako nešto, pokušajte da zamislite svet u kome se o ukusima ne bi ni raspravljalo. Jeza kao takva, užas sveprožimajući… Naravno, ukusa i mogućih disputa na te teme se setimo svako malo, pa, recimo, i uoči i nakon dodele NIN-ove nagrade. A života i knjiga ima i nakon toga. I knjige treba i čitati uvek, a ne samo na potezu decembar-januar. Bez obzira na njihov krajnji sud (o kome se dakako uvek može i zdravo i poželjno je pričati i diskutovati), žiriju za dodelu narečenog priznanja hvala barem što nam je suzio potencijalni vizir, pa sada možemo, na primer da pohvalimo četiri romana iz najužeg izbora, a ne moramo da se bavimo neutaživim dunsterima, kojih, gle čuda, ima (ne smetnimo s uma da je ove godine jedan jedini izdavač prijavio desetine i desetine naslova za ovogodišnju „bitku“, i to izdanja mahom zbilja somnabulnih naslova). Ali da se vratimo četvorci koja zaslužuje i pohvalu i pažnju…

  • Enes Halilović – Ljudi bez grobova
Foto: Laguna

Po ličnom izboru, najuspeliji i najzaokruženiji roman unutar ove brzopotezno sročene četvorke je svakako novi roman uglavnom pesnika Enesa Halilovića. Roman (u izdanju Lagune), upravo ovih dana ovenčan viđenom Vitalovom nagradom, je i po pitanju arhitektonike najambiciozniji i najveštije u delo sproveden, a priča koja se u svojoj glavnini bavi lovom na odbeglog ubicu-osvetnika elegantno i skladno se grana u društvenu i hroniku ovdašnjih naravi i prilika, pri čemu se jasno i krajnje učinkovito očitava i višem cilju prilagođava poodavno već artikulisani Halilovićev pesnički pedigre. Ljudi bez grobova plene i na planu emocija, ali nam prevashodno pružaju uvid u iskustvo književnog pripovedanja koje kreće od postmodernog poriva za dekonstrukcijom, a koje ovde biva znalački upareno i sa potrebom autora da pojmi prirodu zločina i sa životom i stvaranjem u okolnostima teškog i čemernog balasta viška ličnih i nekih opštijih istorija, a čemu je ovo naše područje poprilično i sklono i odano. Ukupno uzev, ovde je reč o upečatljivo i sigurno izvedenom romanu koji progovara o dosta toga zanimljivog a na literarno ubedljiv način, sa sve očitim štambiljem istovremeno i zauzdanog i naglašenog lirizma. Ljudi bez grobova je roman za strpljive sladokusce prefinjenijeg ukusa, a autoru se može spočitati tek višak motiva koji su našli među ovih oko 250 stranica, zbog čega neki aspekti na nivou ideja i značenja na mahove bivaju upitni.

Uzorak: „Gradovi i romani imaju mnogo sličnosti, jer su pisci dovlačili u romane sve ono što narodi dovlače u gradove, i zidali su pisci u romanima sve ono što graditelji podižu u gradovima, ali jedna sličnost među gradovima i romanima sasvim je slučajna: dok se približavaš nekom gradu, povećava se broj grobova i grobalja; ideš prema gradu i pored puta vidiš neki grob, a ulaskom u grad velika groblja; tako je, obično, i sa romanima – dok ploviš niz tok fabule, desi se neki smrtni slučaj, i, kako se roman bliži kraju, sve više glava pada u grobove.“

  • Vladan Matijević – Sloboda govora
Foto: Laguna

Ta uvek privlačna eluzivnost postmodernističkog pristupa narativno ipak određenoj lepoj književnosti svakako je jedan od važnijih aspekata i kada je u pitanju ono što je Vladan Matijević ponudio u najnovijem mu romanu Sloboda govora (takođe u izdanju beogradske Lagune). Narativni okvir je misterija ubistva prestoničkog istraživačkog novinara i sa njim uvezanog nestanka njegovog kolege i (verovatno) i priljatelja, a, kažu vlasti, i ubice, a sve to je, naravno, temelj za prikaz stvarnosti kako i sami golim okom prilično lako možemo da opazimo. Onima koji su upućeniji i u Matijevićev opus i u njegov dominantni literarni izraz, dosta brzo će postati jasno da je u slučaju Slobode govore definitivno reč o daleko najkomunikativnijem i najpitkijem njegovom romanu do sad. Ta prijemčivost ovde je, kanda, otvorila prostor da vidno nedvosmislenije napiše šta ima o ovdašnjoj zbilji i svim krivdama iz kojih je ona iznikla i u kojima traži svoj razlog postojanja, ali i alibi za nova skretanja podalje od moralnog, društveno odgovornog i za većinu potencijalno dobrog. Roman počinje izvanrednim ogledom na temu mimetizma, u kome Matijević precizno i opravdano oponaša manir ovdašnjeg novinskog izveštavanja, sa sve spinovima u hodu, kako već moćnici nalažu. A kao moguća sveukupna referenca svakako se nameće Kafka, dok potencirana začudnost u središnjem delu Slobode govora u um zaziva i Besmrtnike Agapije Virgila Georgijua, ali u nekom širem asocijativnom luku i u celini gledano i Dejvida Linča. S tim u vezi, i Ljudi bez grobova i Sloboda govora ostavljaju utisak štiva koje bi se lako i efektno dali preinačiti u televizijske igrane serije, što  je posebno zanimljivo imajući u vidu da sve više i ovdašnjih romana odskora transcendira u taj isprva gledano i ne sasvim komplementaran im medij.

Uzorak: „Vremenom su se političari na vlasti poistovetili sa državom. Građani su iskazivali ili sumanuti patriotizam, da bi stekli privilegije ili se brže bogatili, ili su državu prezirali iz dna duše i želeli njenu propast.“

  • Bojan Savić Ostojić – Ništa nije ničije
Foto: Kontrast izdavaštvo

U najužem izboru našao se ovaj roman mahom pesnika i prevodioca, Bojana Savića Ostojića, koji je među koricama ovog svog dela (u izdanju Kontrast izdavaštva) pred čitaoce doneo svojevrsnu (a neporecivo zanimljivu i ubedljivu) hroniku jednog istrajnog i usredsređenog lutanja uglavnom na bibliofilske teme. Naime, glavni junak tog romana, potiskujući bol i zabrinutost zbog odlaska voljene (odnosno, zbog prećutanog rastanka od nje), kao i obično traži i iznalazi utehu u lovu na skrajnute, zatomljene i takođe prećutane bisere književnosti po ovdašnjim i ostalim buvljacima. U tom smislu, Ništa nije ničije, roman koji, naravno, i to dosta uspešno preispituje i pitanje i fenomen poriva za posedovanjem, jesta metatekstualni roman u čast lepe i mudre, ali nadasve prekopotrebne pisane reči. Pomenuta metatekstualnost, ta priča o knjigama, književnicima, ljudima od pera, čitanju, ovde deluje organski i skladno uklopljeno u širu celinu, i to je verovatno i najuspeliji i najprimamljiviji deo ovog vrlo dobrog romana. Na planu emocija, pak, Savić Ostojić ovo svoje delo ukorenjuje u zdravorazumskoj tezi da bekstva od potisnutog bola i samoće možda zapravo nema čak i kada se um naoko uspešno okupira i zatrpa samozacrtanim misijima (kako je napisala Banana Jošimoto u kratkom romanu: „Onaj ko je odsutan, još više je prisutan“), pa bilo to samo delić evidentno znatno starije gladi za knjigama kao osnovnom osom u egzistenciji jednog, kako autor sam priznaje i potencira, biblioždera. Ništa nije ničije, uz to, dosta vešto balansira na razmeđi feljtona i romana, ali, usled svoje blogovske predistorije, povremeno zapada u manirizam i ponavljanje odveć sličnih situacija.

Uzorak: „Istina, uvek sam davao prednost knjigama koje same nalaze put do mene (kao jutros Arhiv iz Dalkija Flena O’Brajena). Ali nije li to možda bilo do nesposobnosti da nađem ono što želim? Iz dokonosti? Da sam svaki put bio dovoljno pedantan da zapišem šta sam naročito poželeo pred buvljak, dosad bi se napravila ogromna arhiva želja, nekakakva wannabe-biblioteka, za koju se ne bi moglo reći da sam je uopšte načeo, u poređenju s kojom je ova moja stvarna biblioteka bledi sticaj okolnosti.“

Darko Cvijetić – Što na podu spavaš

Foto: Književna radionica Rašić

Ako je gorepomenute romane Enesa Halilovića i Vladana Matijevića prilično lako zamisliti kao podatnu građu za igrane serije, ovaj kratki roman Darka Cvijetića (kod nas u izdanju Književne radionice Rašić) biće, kanda, dosta lako preinačiti u pozorišni komad. Cvijetić priču o porodičnoj i široj tragediji sa središtem u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini postavlja i tretira u neprikrivenom teatarskom ključu, uz naglašenu fragmentarnost i niz direktnih ispovesti brojnih likova unutar tog prijedorskog i obližnjeg univerzuma u tom periodu, a značajan dodatak predstavlja i umešno artikulisani lirizam. To ovaj roman dovodi dosta blizu tačke ovdašnjeg zdravog i uspelog ekvivalenta na, recimo, temu francuske kratke proze, čije su ključne postavke ovde srećno uparene sa specifičnostima ovdašnjeg konteksta i nepatvorene emotivnosti, potpuno lišene u ovom trenutku bliskim i dobro znanim nam odrednicama i teretima cinizma i naknadne pameti. Ukupno uzev, Cvijetićev roman jeste vredno književno delo, kome u ovom konkretnom izrazu nedostaje zahvata kakav obično vezujemo za romane (a ta svedenost je, naravno, neporecivo legitiman izbor svakog autora); u nedostatke se može ubrajati, recimo, previše intruzivno uvođenje novih likova unutar samih iskaza. Srećom, autor to nadomešćuje nizom iznimno uspelih, višeznačnih i upečatljivih „epizoda“, a što se ponajpre odnosi na delove koji se tiču opsade vojnika u kasarni na samom početku sukoba u Sarajevu.

Uzorak: „Ponekad samo stojim s olovkom iznad napisanog teksta. Vidim ga, ali nemam volje otisnuti ga na papir. Nad prazninom svijeta, crne se nokti Božijih ruku, nakon sedmodnevnog oblikovanja. U džepu s orasima, opet, blaga se jesen kocka.“

Najčitanije

Ovo je 7 kozmetičkih proizvoda koje bi svaka žena posle 40. godine trebalo da koristi

Različiti periodi života zahtevaju različite kozmetičke proizvode. Bilo da je u pitanju omiljeni ruž za usne koji će vašem licu…

3 loše navike koje imaju inteligentne osobe

Oko sebe ostavljate nered i puno psujete? Verovatno ste ceo život bili osuđivani zbog ovih loših navika, ali studije su…

Nova južnokorejska serija za jedan dan postala popularnija od serije „Squid Game“

Izgleda da je svet željan južnokorejskih serija, a Netflix i te kako ima nameru da to iskoristi. Naime, samo 24…

5 znakova da ne volite sebe dovoljno

Jedno je reći da volite sebe i da vodite računa o svom emotivnom, mentalnom i fizičkom zdravlju, a drugo je…

Ove upečatljive fotografije iz Poljske otkrivaju kako je izgledao život iza Gvozdene zavese tokom ’80-ih

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, kada su Varšava i Gdanjsk bili centar veliki političkih previranja u Poljskoj, francuski fotograf Bruno…

6 zdravih navika koje možemo da naučimo od britanske kraljevske porodice

S obzirom na njihov gust raspored obaveza i pojavljivanja u javnosti, članovi britanske kraljevske porodice i te kako moraju da…

Najnovije - Kultura

Izložba slika „Lažne bajke“ Slavka Krunića u KCNS

Izložba slika Slavka Krunića intrigantnog naslova – Lažne bajke, biće otvorena u ponedeljak 29. novembra u 18 časova u Likovnom…

Samostalna izložba Dušana Otaševića u galeriji Rima

Samostalna izložba Dušana Otaševića je zasnovana na umetnikovom odnosu prema delima i autorima iz istorije umetnosti na koje je kroz…

Čening Tejtum i jedan pas se baš ne slažu u trejleru nove komedije poznatog glumca

Studio MGM objavio je prvi trejler za komediju Pas, u kojoj glavnu ulogu tumači Čening Tejtum, koji je ujedno i…

Na kojoj se to listi nalaze Maraja Keri i Čarli Braun?

Kakve veze imaju Maraja Keri, pop pevačica, i Čarli Braun, poznati dečak čiji je najbolji drug pas Snupi? Povezuje ih…

Filmski festival Merlinka u Domu omladine Beograda

Trinaesto izdanje Međunarodnog festivala queer filma Merlinka održaće se od  9. do 12. decembra 2021. godine u Domu omladine Beograda,…

Nakon 25 godina od filma uskoro serija „The English Patientˮ

Ukoliko ste ljubitelj romantičnih filmova sigurno ste odgledali redom: Gone with the Wind (1939), Doctor Zhivago (1965), te ostvarenje iz…