Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Između korica srpskog izdanja klasičnog romana strave: Posetite „Malpertui, kuću zla“

AUTOR: Đorđe Bajić 24 Mar, 2021
Između korica srpskog izdanja klasičnog romana strave: Posetite „Malpertui, kuću zla“

Nedavno se u prodaji pojavila 22. knjiga u okviru Orfelinove Poetike strave, edicije u kojoj je na jednom mestu sakupljeno najotrovnije i najopojnije knjiženo cveće izniklo u žanru strave i užasa. Do sada su mnogi značajni pisci objavljeni u ovoj ediciji, među njima „dežurni krivci“ kao što su Hauard Filips Lavkraft, Brem Stoker ili Šeridan le Fanu, ali i neki manje poznati ili čak (nezasluženo) opskurni autori za koje šira čitalačka publika ne zna i čija dela do sada nisu prevođena na srpski, ili su prevođena samo sporadično (M. R. Džejms, Aldžerton Blekvud, Robert Ejkman, Vilijam Houp Hodžson…). U ovu drugu grupu spada i belgijski pisac Žan Re (rođen 1887. kao Rejmundus Joanes Maria de Kremer, a poznat i kao Remon de Kremer i Džon Flanders), čiji se roman Malpertui, kuća zla (izvorno objavljen daleke 1943) svrstava među najznačajnija dela evropske strave.

Ilustracija Ivice Stevanovića inspirisana Reovim romanom

Kratki roman Malpertui koristi pripovedačku tehniku „pronađenog rukopisa“ uz pomoć koje je vešto i nadahnuto ispripovedana košmarno-zavodljiva priča o zloj kući i drevnom prokletstvu. Ovu tehniku je koristio još Edgar Alan Po (sa kojima Rea često porede), ali i mnogi drugi, a Belgijanac ju je u svom najpoznatijem romanu razvio i nadogradio. Okosnicu priče čine dnevnički zapisi dvadesetogodišnjeg Žan Žaka Gransiara koji je ujedno i glavni junak ove pripovesti, ili barem onaj iz čije perspektive pratimo veći deo priče, a tu su, kao dodatni pisani izvori, zapažanja neimenovanog pustolova koji je iz samostana Belih oca ukrao Gransiarov rukopis, baš kao i još neke dodatne spise, te ih „proučio“ i „priredio“ za objavljivanje. Na prvi pogled, centralni zaplet Malpertuija je veoma jednostavan: Žan Žakov stric, basnoslovno bogati despot Kasav, poziva u svoj mračni gotski dom, po zlu čuveni Malpertui  (fr. „mal“ i „porte“, u prevodu „zlo“ i „vrata“ – „vrata zla“), rođake i druge moguće naslednike (među njima i Žan Žaka i njegovu sestru Nansi) i sa samrtne postelje im saopštava da mogu da računaju na pozamašno nasledstvo samo pod uslovom da ostanu da žive u prokletoj kući nakon njegove smrti. Sav novac će pripasti onome ko poslednji ostane živ, a ako poslednji preteknu jedan muškarac i jedna žena – oni se moraju venčati. Stric ubrzo ispušta svoju poganu dušu, a pohlepni naslednici ostaju u mračnom i ukletom zdanju da se bore za zlato…

Malpertui, kuća zla – prednja korica (ilustracija Ivica Stevanović)

Malpertui, kuća zla je knjiga izuzetno mračne i preteće atmosfere, zlokobno naravoučenije koje pokreću pohlepa, ludilo i požuda. Ali, ovaj roman je i mnogo više od toga. Naracija je veoma „sabijena“: zaista je dosta toga stalo na nepunih 200 stranica. Reov stil je lišen preopširnih objašnjenja i opisa, dosta toga ostaje samo u nagoveštaju i čitalac mora da skoncentrisano prati tekst kako ne bi propustio neki datalj za koji se kasnije može ispotaviti da je važan. Iako bi se čitajući sinopsis moglo zaključiti da je u pitanju kriminalistički roman (a ni ovaj žanr, treba napomenuti, nije bio stran Reu koji je izuzetno cenio stvaralaštvo Artura Konana Dojla), Malpertui, kuća zla veoma brzo ponire u jezovito, neobjašnjivo i onostrano. Re je tu „svoj na svome“ i ono fantastično izdašno bogati fantazmagoričnim, svoju mračnu viziju upotpunjujući brojnim narativnim slojevima. Na trenutke istinski zastrašujući (nakon čitanja Malpertuija čuvena biblijska Pesma nad pesmama dobija jednu sasvim novu dimenziju), Reov roman donosi melanholičnu šetnju po mračnim hodnicima i (figurativno i bukvalno) neprestanu borbu za svetlost. Malpertui je podeljen na dva dela koja nose imena žena sa kojima se Žan Žak upušta u ljubavnu vezu: crnokose Alekte (Alise) i crvenokose Eurijale, što samo potvrđuje početnu sugestiju da se ovaj roman može posmatrati i kao svojevrsna Reova parafraza Floberovog Sentimentalnog vaspitanja, što je u poslednjoj trećini dodatno podvučeno pojavom plavokose Bets, krčmarice i „devojke za sve i svašta“ čija dobronamernost i toplina predstavljaju snažan kontrast jezovitoj prirodi prve dve Žan Žakove ljubavi. Razapet u ljubavnom trouglu (a kasnije i četvorouglu), Žan Žak se svim silama bori da ne (p)ostane samo nemoćni pion u drevnoj igri čiji koreni, ispostaviće se, sežu sve do drevne Grčke. Malpertui, kuća zla je atmosferični komad horor književnosti, na momente čak i iznanađujuće nasilan i krvav (sve te gvozdene kandže, plamene oči i zmajevska krila!), ali je istovremeno i misterija koja, kako se roman približava svom krešendu, postaje sve više snolika i nadrealna i za čije je odgonetanje i potpuno „otključavanje“ potrebno poznavanje starih antičkih mitova i legendi. Ovo svakako nije štivo za površne i neusredsređene čitaoce, te zahteva pažnju i posvećenost – ali uloženi trud se višestruko isplati, što je, uostalom, od svega i najvažnije.

Malpertui, kuća zla – zadnja korica (ilustracija Ivica Stevanović)

Na tragu ukletog zamka klasičnog gotika i lisičjih jazbina iz narodnih predanja, Malpertui je, kako sam naslov jasno ukazuje, kuća zla, zmijsko leglo po kome tumaraju nečiste sile, zlo mesto koje spaja onostrano i svakodnevno, pa je samim tim jedan od nezaobilaznih toponima žanra strave i užasa koji će kasnije biti, preoblikovan, u središtu modernih horor klasika među kojima se ističe izuzetna Ukleta kuća na brdu (1959) Širli Džekson (roman takođe objavljen u okviru Poetike strave Orfelin izdavaštva). Ipak, Malpertui je više od puke preteče – u pitanju je veoma poseban i autentičan roman koji ćete, nakon što sklopite korice, dugo pamtiti. Reovo delo je poslužilo kao inspiracija za film Malpertui ili Legenda o prokletoj kući (1971) belgijskog sineaste Harija Kimela koji je prikazan na Kanskom filmskom festivalu i u kome glavne uloge tumače Matje Karijer (Žan), Susan Hempšir (u trostrukoj ulozi – kao Nansi, Alekta i Eurijala), Silvi Vatran (Bets) i Orson Vels (Kasav) – u pitanju je neosporno veoma zanimljiva adaptacija, ambiciozna i bizarna (kao što je, uostalom, i sam roman) ali koja po fantaziji i zamahu ne može da parira predlošku ili drugoj Kimelovoj ključnoj režiji s početka 70-ih – izuzetnoj vampirskoj ekstravaganci Crvene usne iliti Kćerke tame. Iako Reov roman i njegova filmska adaptacija nisu prošli posve nezapaženo, najšira popularnost mu je izmakla, mada poznavaoci žanra znaju za ova dela, te nije isključeno da su roman/film, između ostalog, uticali na nastanak Gejmanovih Američkih bogova i Krejvenove Strave u Ulici brestova.

Žan Re – foto-portret iz mladosti

Što se srpskog izdanja Reovog najznačajnijeg romana tiče, ono je zaista spektakularno: knjiga je u tvrdom povezu i oneobičena jezivom naslovnom stranom Ivice Stevanovića i, po običaju, upotpunjena pogovorom doktora Dejana Ognjanovića (odlični esej Žan Re: Belgijski Po) i iscrpnom biografijom pisca.  Goran Kostrović, jedan od osnivača i urednik izdavačke kuće Besna kobila, preveo je tečno i razigrano roman sa francuskog, što svakako doprinosi ukupnom ugođaju. Sve u svemu: Malpertui, kuća zla je nezaobilazna knjiga za sve one koji vole književnu stravu i fantastično i još jedno odlično Orfelinovo izdanje koje i te kako zaslužuje svoje mesto na vašoj polici sa knjigama. Strava retko kad dolazi u baš ovoliko primamljivom pakovanju.

Fotografije: Orfelin izdavaštvo