Najpopularniji beogradski sport za koji nikad niste čuli: Žene u kratkim suknjama i provokativni naslovi štampe

Listajući stare novine i fotografije, verovatno ste naleteli na pojam „hazena“. Iako možda zvuči kao neko egzotično jelo ili spiritualistička pojava, u pitanju je vrsta sporta koja je bila popularna u Beogradu i Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata.

Dakle, šta je to hazena? Najprostije rečeno, u pitanju je preteča današnjeg rukometa koja je nastala početkom XX veka u Češkoj. U bukvalnom prevodu sa češkog naziv ove igre házená ili národní házená i bukvalno znači rukomet ili narodni rukomet, piše 011.info.

Iako i danas nije potpuno razjašnjeno ko je osmislio ovu igru, najčešće se uzima da je njen začetnik bio praški učitelj Vaclav Karas, koji je 1905. godine prvi put spomenuo njeno postojanje u češkom sportskom žurnalu koji je izlazio u Brnu. Kasnije su pravila igre utanačena, da bi već 1908. godine bio osnovana nacionalna asocijacija hazene.

Utakmice su se igrale na terenu 45 x 30 metara, sa dva gola dimenzija 240 cm visine x 200 cm širine. Veličina lopte je varirala između 580 i 605 mm. Svaki od timova imao je 7 igrača, od kojih je jedan bio golman, jedan u odbrani, dva krila i tri u napadu. Igra je bila brza i energična i zahtevala je od igrača da loptu u rukama drže ne duže od tri sekunde, posle čega je igrač ili igračica morala loptu ili da tapne o zemlju ili baci u vis iznad glave. Da bi dobacili loptu suigraču, bilo je potrebno da razmak između njih bude bar 2 metra. Igrala su se dva poluvremena po 25 minuta za žene i 30 minuta za muškarce.

Interesovanje za hazenu bilo je zapanjujće veliko. U matičnoj Češkoj klubovi su nicali jedan za drugim, da bi se pred Prvi svetski rat proširilo i u ostale slovenske zemlje, posebno u Rusiju i buduću Jugoslaviju. Sportska revolucija je mogla da počne.

Ženski sport osvaja Beograd

Hazena je sport koji su igrali i mladići i devojke, ali je u periodu pre Drugog svetskog rata bila jedan od najmasovnijih ženskih sportova u Beogradu i zemlji. Razlog za to je bila činjenica da se na bavljenje sportom od strane žena gledalo sa nelagodom, iako postoje svedočanstva o tome da su se žene i te kako bavile zimskim sportovima, kao i fiskulturom koja je bila obavezna u školi. Ipak, videti devojke u kratkim suknjicama ili šorcevima kako skakču, trče, pa čak i verbalno razračunavaju na terenu bilo pravo malo čudo.

U prestonicu je češka igra stigla 1921. godine preko Slovenije i Hrvatske, gde je igra bila popularna, posebno među jevrejskom omladinom. U početku je postojala jedna mešovita ekipa sastavljena od Čeha u Beogradu, ali je ubrzo ovaj sport privukao pažnju čelnika Beogradskog sportskog kluba (BSK). Njihovim stopama kreće i njihov ljuti rival SK Jugoslavija koja osniva svoj ženski klub. Već 1923. godine hazena je ozvaničena pristupanjem Jugoslovenskom lakoatletskom savezu, da bi iste godine Beogradski hazenski podsavez počeo pod svoje da prima i klubove iz Niša, Zrenjanina i drugih manjih mesta u kojima se igrala.

Provokativni i senzacionalistički napisi su prenosili kako su muški gledaoci koji su najčešće činili 85% publike, komentarisali izgled i sportske dresove igračica, pokušaje da se umesto suknje nose kratke pantalonice i omalovažavali brzinu, spretnost i preciznost devojaka.

Uslovi u kojima se sport razvijao nisu bili posebno povoljni. Igralo se na fudbalskim terenima, nedostajalo je opreme, finansija, sudije nisu bile dovoljno stručne. U isto vreme, devojke se sve više okreću atletici i tenisu, pa čak i streljaštvu.

U narednih deceniju i po, hazena je imala put ispunjen usponima i padovima. Prvo prvenstvo Jugoslavije održano je 1924. godine i pobednik je bio upravo beogradski BSK. Ovo će biti i jedina državna titula jednog beogradskog tima, pošto će se sledećih godina na mestu prvaka smenjivati hrvatski i slovenački klubovi. Ipak, u novinama se i dalje sreću izveštaji o utakmicama hazenskog prvenstva, među kojima su prava poslastica bili derbiji reprezentacija Beograda i Zagreba, te Beograda i Ljubljane. Na vrhuncu popularnosti na ovim događajima prisustvovalo je i po nekoliko hiljada navijača, a najuspešnije hazenkinje bile su prave sportske zvezda čiji se sportski (i privatni) život pratio sa puno pažnje.

Ali… uvek ima neko „ali“… samo deset godina od svog dolaska u Beograd, sport se našao na najnižim granama. Utakmice su otkazivane zbog nedolaska igračica ili neadekvatnog terena, a umesto hiljada navijača, bodrilo ih je tek stotinak duša.

Pravi povratak sport doživljava 1934. godine kada jugoslavenska ekipa postala prvak na 4. ženskom sportskom prvenstvu. Još jednom se pišu hvalospevi i bodre hazenkinje. U Beogradu se glave okreću sa spretnom gospođicom Emilijom Jovanović čiji se talenata poredi sa fudbalskom mega-zvezdom Mošom Marjanović.

Nada je kratko trajala. Već 1936. godine beogradsko „Vreme“ donosi skandaloznu vest da se na zakazanom prvenstvu Beograda pojavio samo jedan tim i to BSK. Hazenkinje ostala tri – Jedinstva, Čukaričkog i Brđanina, jednostavno se nisu pojavile na meču, piše 011.info.

Već pred Drugi svetski rat bilo je jasno da je sjajna zvezda ženskog sporta počela da tinja. Nadu je 1939. godine još davala prva žena sportski sudija, i sama hazenkinja Helena Konstantinović, ali avaj. Razaranje, neizvesnost i obnova zemlje, emancipacija i sve prihvaćenije žensko učešće u sportu rezultirali su time da posle rata ne bude obnovljen rad hazenskih sekcija beogradskih sportskih klubova. Poslednja zvanične hazenska utakmice u Jugoslaviji odigrane su 1948. godine na Drugom prvenstvu Hrvatske. Naredne godine takmičenje nije ni održano.