Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Kultura otkazivanja

Termin „cancel culture‟ ili kultura otkazivanja se prvi put pojavljuje u rečnicima 2017. godine, a objašnjava praksu ili tendenciju masovnog bojkota koji se dešava javno, posebno na društvenim mrežama, kao načina izražavanja neodobravanja i vid društvenog pritiska. U poslednjih nekoliko godina su sve glasnije debate na temu „kulture otkazivanja‟, kritičari ovu pojavu poistovećuju sa besnom ruljom koja odlučuje o životu jednog čoveka, i smatraju da se time sprečava sloboda. Sa druge strane „kultura otkazivanja‟ se smatra važnim alatom građanskog otpora, posebno kada je nejednakost u pitanju, koja svakom čoveku daje moć da ukaže na nepravdu i tako utiče na promene.

Fenomen digitalnog doba

Da bismo razumeli kako ova pojava utiče na društvo, i o čemu da razmišljamo kada donosimo odluku da li ćemo u njoj učestvovati, potražili smo mišljenje sociološkinje Ane Petrov. Ona kaže da se radi o specifičnom fenomenu savremenog digitalnog doba. Termin se čini dovoljno prisutnim u savremenom žargonu i u srpskom jeziku se počeo koristiti prevod „kultura otkazivanja“, iako bi značenje samog fenomena bilo jasnije ukoliko bismo ga nazvali „kulturom ukidanja podrške“ ili možda „kulturom isključenja“, „kulturom javne prozivke“, „kulturom izopštenja ili ekskomunikacije“ i tome slično. U svakom slučaju, pojam preveden sa engleskog kao „kultura otkazivanja“ odnosi se na prakse povlačenja (otkazivanja, ukidanja) podrške prvenstveno javnim figurama i kompanijama (mada i pojedincima ili grupama) nakon što su oni uradili nešto ili izneli određeni stav koji se prepoznaju kao uvredljivi ili neprikladni.

Ana Petrov

Savremeni urbani rečnici obično izdvajaju dva ključna značenja termina. Najpre, to je kultura javnog bojkota, negodovanja, otkazivanja podrške onima koji su izneli problematične socijalne i moralne stavove. Pored navedenog, budući da se kultura najčešće u sociologiji definiše kao deljeno razumevanje (stavova, radnji, vrednosti itd), i ova kultura se može odrediti kao zajednički deljeni stavovi u okviru određenog segmenta društva koji dovodi do javne prozivke i izopštenja pojedinih ljudi ili grupa.

Savremeni ostrakizam

Naša sagovornica kaže da se ovde radi o savremenom vidu ostrakizma putem kojeg se neko odstranjuje iz određenog društvenog kruga, i to može biti online, putem društvenih mreža, ali može biti i uživo. Zato ne možemo reći da je to pojava koja nije postojala pre interneta. Strategije društvene inkluzije i ekskluzije postojali su u svakom društvu.

„Podsetimo se, u antici je atinsko demokratsko uređenje imalo proceduru proterivanja uvaženog građanina iz polisa, što se moglo koristiti kao kazna, ili čak kao preventivna mera radi sprečavanja potencijalnih političkih sukoba. Setimo se, nadalje, procesa ekskomunikacije u crkvenoj tradiciji – mnogi umetnici su bili isključeni iz crkvene zajednice i etiketirani kao društveno nepoželjni zbog procene njihovog dela kao bogohulnog od strane crkvenih vlasti. Ukratko, ja ne bih rekla da svojevrsna kultura izopštenja nije postojala i pre interneta, ali je izvesno da je dobila posebne osobenosti u digitalno doba, a nesumnjivo i novo ime‟, kaže Ana Petrov.

Od početka 20. veka, sa razvojem masovnih, a kasnije i novih medija, uobičajena je debata (i u medijskim i u stručnim diskursima) o tome koje su prednosti i mane datog medija ili novog segmenta kulture. „Početkom 20. veka kritikovan uticaj radija na pasivizaciju i nemogućnost izbora slušalaca, potom sredinom veka štetni uticaj televizije na organizaciju našeg slobodnog vremena, a krajem veka se isto to govorilo o internetu. Uobičajene su skoro nostalgične formulacije da ranije nije bilo tako, i da nas nova pojava (obično uzrokovana pronalaskom novog medija) značajno menja, tj. ‘kvari’ (omladinu, ukuse, načine života itd). Imajući u vidu ovaj istorijat kritike medija u 20. veku, čini mi se da i savremena internet kultura, pa tako u okviru nje i aktuelna kultura otkazivanja, ima i prednosti i mane, a da su suprotstavljena mišljenja o tome šta bi bile jedne, a šta druge. Internet je nesumnjivo promenio kulturu kakva je postojala do tada, ali ne nužno nagore, kako se ponekad tvrdi. Prednosti vidim u mogućnosti da se transparentno diskutuje o mnogim javnim pitanjima, na način na koji ranije zaista nije bio moguć. A opasnosti vidim u istom tom momentu – bivajući delom internet kulture u kojoj se čini da svako ima pravo na svoje mišljenje, danas živimo u krizi mišljenja i znanja, to jest, nisu nam jasne razlike između ovih kategorija‟, smatra naša sagovornica.

Mišljenje i znanje

Ovo onlajn ponašanje se već manifestuje kao deo odgovornog građanskog ponašanja. Među definicijama ove pojave u aktuelnoj društvenoj teoriji neretko se upravo ističe aspekt aktivizma putem društvenih medija. A da bismo izgradili kritički stav, potrebno je da imamo uvid u slične pojave u različitim društvenim i istorijskim kontekstima, da budemo što svesniji čega smo deo i u kojoj meri smo sami odlučili da budemo deo date kulture.

„Ponajviše bih naglasila značaj rada na kritičkom stavu o pomenutoj razlici između mišljenja i znanja. Internet kultura u načelu nudi utopijsko obećanje da svi imamo prava na svoje mišljenje. Međutim, mogućnost da izrazimo ono o čemu razmišljamo na nekoj internet platformi (tako što smo nešto negde napisali, nešto lajkovali, nekog zapratili) ne znači ujedno i da imamo znanje i kritičko mišljenje o tome. Za bivanje delom internet kulture potrebna nam je internet konekcija; za bivanje kritički odgovornim građanima potrebno je obrazovanje, znanje i kultura dijaloga‟.

I na kraju, postavlja se pitanje budućnosti cancel kulture. Da li će i ona u jednom trenutku biti otkazana? Naša sagovornica veruje da će i ova pojava biti transformisana u skladu sa daljim transformacijama kulture. Zameniće je novi vid profilisanja društvenih grupa, simboličkih granica, procesa etiketiranja, kao i polemisanja oko toga ko i kako izražava mišljenje u javnom prostoru.


Ana Petrov (1982), muzikološkinja i sociološkinja, vanredna profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu, gde predaje nekoliko kurseva iz oblasti socioloških i antropoloških teorija.