Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Aleksandar Joksimović (1933-2021): Bez kralja – ne valja…

AUTOR: Zoran Janković 02 Apr, 2021
Aleksandar Joksimović (1933-2021): Bez kralja – ne valja…

Preminuo je Aleksandar Joksimović, a sada sledi jedan pravi pravcati aksiom, čija se istinitost, dakle, nikako ne dovodi u pitanje – kralj visoke mode na ovim prostorima, vodeći i do dana današnjeg neprevaziđeni modni dizajner čije su kreacije sa lakoćom i bez izuzetaka transcendirale sa početnih pozicija odevnih predmeta u sfere neporecive umetničke vrednosti primenjenijeg kova.

A Joksimović je sve to postizao, nižući izvanredne radove tokom decenija i decenija, pošavši iz konteksta mlade srpske i jugoslovenske moderne – kada je socijalistički svet (dakle, i socijalistički san o drugačijem svetu) bio mlad, kada je trebalo stvarati novo u svim oblastima društvenog života zajednice ponovo u povoju, kada je moda u iole savremenijem poimanju bila tek u zametku, pa još upadljivo sukobljena sa mantrom svrsishodnosti, odnosno, viđenja odeće ponajpre kroz prizmu upotrebljivosti, funkcionalnosti, nečega što na prvom mestu pokriva telo i prikriva nagost, pri čemu je onda modni izraz bio u debelom zasenku radnih uniforma ovog ili onog tipa. Kako je istaknuto u uvodnom tekstu kataloga koji je u pozno leto i u ranu jesen 2015. godine pratio beogradsku retrospektivnu izložbu Aleksandar Joksimović. Iz zbirke Muzeja primenjene umetnosti, autorke Bojane Popović: „Postojanje jugoslovenske visoke mode, čiji je tvorac i jedini predstavnik bio Joksimović, bilo je kao san – kratak, neutemeljen u stvarnosti, ali i delotvoran u podsticanju i afirmisanju jugoslovenske modne industrije“.

Joksimović i manekeni, kolekcija Simonida 1967 (Foto: Manolev, Turin, Đorđević/Muzej primenjene umetnosti)

Možda priča o tom dugovečnom i krajnje osobenom Joksimovićevom naporu u nekim svojim aspektima ima izvesne odlike snolikog, a „san“ kao znakovita odrednica bio je jedna od najčešćih novinarskih poštapalica u napisima o Joksimoviću i njegovom delu, što, naravno, ni ne mora puno da znači, ali, s druge strane, teško da u (prijatnom) snu može biti toliko uloženog, višedecenijskog napora, kanda, i podosta usamljenosti, pa još sve to u društvenom kontekstu većinski usredsređenom na posve druge fascinacije, ali i potrebe. S tim u vezi, napomenimo da je jedna od prvih stavki u Joksimovićevoj radno-profesionalnoj karijeri bilo mesto referenta za odevanje u Zavodu za unapređenje domaćinstva u Beogradu, gde se pojavio sa skicama đačkih kecelja, te da je on u tom trenutku priželjkivao status slobodnog umetnika, kao i da se bavi tapiserijom. Sa te tačke, a počev od prvih nagrada (upravo) za modele uniformi na smotri Moda u svetu u glavnom gradu i bivših i sadašnje nam domovine počinje priča kojoj se, dakle, daju pripisati neke od odlika sna. Od 1963. godine i prve kolekcije, koju je pravio u Nacionalnom salonu narečenog Zavoda, „sa ciljem osavremenjavanja folklorne i umetničke baštine“, javljaju se i kristališu prve punije i konkretnije konture njegovog docnijeg i, kako se ubrzo ispostavilo, kanonskog umetničkog izraza na polju mode koja je iz godine u godinu, sezala sve više i više, krećući se iz sfera svrsishodnosti put umetničkih vrednosti i specifičnosti koje je besmisleno i bilo i ostalo osporavati. Joksimović se, poput, recimo,  Ane Berberove kada je ispisala reči „Kurziv je moj“, izborio za poseban put, za hrabro stremljenje ka samozacrtanom cilju transponovanja odeće iz kandže puko praktičnog u domen visokoestetizovanog (a što je spomenuta izložba od pre šest godina, uz obilje arhivske i druge građe, jasno potcrtala i nanovo iznela pred postojeće i buduće poklonike), pa još sve to uz dužno poštovanje, kako se uvek, iznova i iznova, ispostavlja izdašnje i nepogrešivo nadahnjujuće tradicije, ali i istovremeno uvažavanje kulture Zapada.

Slika za kolekciju Prokleta Jerina (Foto: Aleksandar Joksimović/Muzej primenjene umetnosti)

To je bilo očito čitavim tokom, od čuvene i nepravaziđene kolekcije Simonida (koja je te davne 1967. godine bila izlagana uz duhovnu muziku Beogradskih madrigalista), a i u daleko pragmatičnijoj kolekciji Muzika, boja, moda za mlade, te Fokloru i modi, kao i svim potonjim kreativnim delima Joksimovića, uključujući, naravno, i glasovitu Prokletu Jerinu, koju je pratila i naslovna stranica magazina El sa manekenkom Gordanom Živić u Joksimovićevom modelu. Prokleta Jerina je pred zainteresovane iznela Joksimovića u punoći unikatnosti njegovog pristupa, koji odražava i taj gotovo pa neuhvatljiv spoj eterične lepote, ponajboljeg iz oku najugodnijih odraza tradicije sa nepobitnom svešću o trenutku kada ti modeli stupaju u svet, praveći snažnu kopču između svakako nosivog i umetnički kredibilnog i iznimno upečatljivog, što će onda ostati ta zlatna i jedinstvena konstanta Joksimovićevih dela sve do kraja tog dela životno-profesionalnog puta. To će jasno potvditi i kolekcija Vera Nigrinova, Milena Barili, Ptice, Marija Tanase…, donoseći barem pred onaj spokojniji i snađeniji deo ovdašnjeg socijalističkog puka očaravajući dašak promišljene ekstravagance i obećanog sna o boljem svetu, u kome onda definitivno mora da bude mesta i za takvu čaroliju i tako neporecivo umeće.

Sa izložbe iz 2015. godine (Foto: V. Milunović)

Naravno, priča o Joksimoviću mogla bi makar u neku ruku i u nekom vidu da bude priča o usamljenosti, o samotničkoj poziciji individualističkog poimanja sveta u okruženju koje silovito teži ka kolektivističkoj viziji po meri svih, kao što bi na nju mogao da se nadoveže osvrt na ne baš srećno stanje stvari u srpskoj modi nakon Joksimovićeve, vazda razapete između samodovoljnosti, nepotrebnog bleferskog zanosa, derivativnosti i fatalnog zagrljaja sa estradom i estradizacijom u svim joj domenima.. Ipak, ova hitra priča-podsetnica mogla bi da se završi, recimo i ovim kraćim kontemplativnim priznanjem koje u par rečenica otkriva dosta toga zanimljivog za analizu: „Siguran sam da je visoka moda kao takva deplasirana. Razlikujem visoku i skupu modu jer mi to često poistovećujemo. Mi nemamo visoke mode. To je moda koju radi Pariz, Rim, sa skupocenim krznima, nakitom ušivenim u tkaninu, koji stvaraju jedinstven model, pravi unikat. Mi nemamo niti ćemo imati tu visoku modu i mislim da nam ona i ne treba“. Ali ono čemu nas je, između ostalog, podučio veliki Aleksandar Joksimović – bez sna se ne može, java je ipak ponajpre teret i kuluk teški. A bez kralja (što je Joksimović nesporno i bio i ostao) – ne valja…

Naslovna fotografija: Muzej primenjene umetnosti/Aleksandar Joksimović