Mnogo se reči troši svakog dana. Vesti, izveštaji, tračevi, društvene mreže… Niko više ne prestaje da priča. I nije samo tišina životno ugrožena, već nestaje i mnogo toga zbog čega je jezik i nastao. Pre svega komunikacija koja obezbeđuje jasnu poruku i međusobno razumevanje sagovornika.
Da, mi smo često toliko opsednuti svojom sposobnošću da koristimo reči za opise događaja i ljudi, ili za obavljanje zadataka koji zahtevaju razmišljanje, planiranje, predviđanje, da zaboravljamo prvu funkciju jezika: komunikaciju.
Život se u velikoj meri zasniva na razmeni osećanja, na tome da znamo kako drugi reaguju na naše potrebe i osećanja, te da naučimo da sami adekvatno reagujemo na tuđe. Jezik je tu samo način da se prepoznavanje olakša i ubrza. Ponekad radi odlično, a ponekad sve pokvari.
Za veliki broj ljudi je teško da govore o svojim osećanjima. Ili nemaju naviku, ili kao deca nisu naučili kako se to radi, ili ne znaju koje reči treba upotrebiti da bi to bilo moguće. Kada im osećanja navru, oni ih mogu slobodno ispoljavati, ali ne rečima koliko suzama, smehom, lomljenjem predmeta, vrištanjem, drhtavicom…
Neki drugi misle da je govoriti o osećanjima potpuno besmisleno, neozbiljno, gubljenje vremena. Ili tvrde da ništa zapravo i ne osećaju, ili uvek imaju neka preča posla nego da se bave osećanjima – karijeru, novac, političku situaciju, sport, popravku ili rešavanje nekog problema…
Ispoljavanje osećanja i razgovor o njima blagotvorni za duševno zdravlje
Ispoljavati osećanja, biti usmeren na njih, postavljati pitanja o njima, sebi koliko i drugima, predstavlja jednu od osnova duševnog zdravlja. Ponekad to unosi sveži vazduh u naš emocionalni život, gde ćutanje može voditi učmalosti.
Deca posebno, ali i odrasli, razumeju osećanja tek kad moraju da ih opišu nekome za koga se ne podrazumeva da ih može unapred razumeti, kada traže reči za izraze koji nisu rutinski, kad ih sopstvena unutrašnjost iznenađuje. Ovim postupkom se i sama osećanja profinjuju ili se ublažava efekat onih bolnih ili razornih.
Ovaj predlog uključuje i teškoće. Osećanja su tako često neuhvatljiva, prebrza, preintenzivna, da je opravdano pitanje da li je uopšte moguće govoriti o njima ili je takav pokušaj osuđen na neuspeh, poput opisivanja nevidljivih učesnika u našim životima, kao što je muzika.
Lekovitost poezije
Srećom, za razgovor o osećanjima nam je obezbeđena dragocena pomoć, i ona se zove poezija. Pesnici stvaraju za nas reči za izražavanje tananih nijansi među osećanjima. Na nama je da čitamo, pitamo se „šta je pisac ovim hteo da kaže“ i pokušamo da prepoznamo sopstvena iskustva u njihovim stihovima.
Važan zadatak roditelja je da redovno čitaju deci i da ih, kad malo odrastu, podstiču da sama čitaju, da stvore atmosferu u kojoj će se u njihovom domu otvoreno i s radoznalošću govoriti o osećanjima.
Koliko god ovo bilo važno, ni sa tim ne treba preterivati. Uvek, svuda i pred svakim govoriti o svom intimnom životu može učiniti da autentična osećanja budu zatrpana pod lavinom reči.
Uvek ostaje nada da će razgovori o osećanjima, nasuprot razgovorima bez osećanja ili o osećanjima o kojima se ne razgovara, doneti umerenost u ovom aspektu, kao što donosi u svim ostalim.
Autor: Aleksandar Dimitrijević, klinički psiholog Međunarodnog psihoanalitičkog instituta u Berlinu
Fotografije: Unsplash