Jovana Stojiljković: Uvek slušam srce i stomak

S kakvim si se osećanjima i nadanjima upustila u Nečistu krv, pa još i na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu?

Imam veliku odgovornost prema tom romanu, piscu i temi koja je svima poznata. Naravno, osećala sam i uzbuđenje što prvi put igram na sceni nacionalnog teatra, i još ulogu o kojoj sam maštala dok sam je čitala kao školsku lektiru… Sve se to nekako uklopilo u Neškovićevoj režiji, odabiru sjajnih glumaca, pa i poverenju koje je meni dao u ulozi Sofke. Naš zajednički rad i trud cele ekipe na probama ovako dobrih i uposlenih glumaca dalo mi je sigurnost i zadovoljstvo što sam i ja deo ekipe Nečiste krvi.

Da li si možda otkrila nešto i o sebi i sopstvenim glumačkim kapacitetima radeći baš na liku Sofke u ovoj postavci?

U svakoj novoj ulozi otkrijem nešto novo o sebi. Trudila sam se da opravdam svaki trenutak, svaki unutrašnji treptaj ovako poznatog i kompleksnog ženskog lika. Ovo je poligon za raznolika glumačka sredstva i zadovoljstvo će mi biti da kroz igranja koje samo pozorišne predstave i nude glumcu, osvajam sva nova polja sopstvenog razvoja i glumačkih sredstava.

Kako ti je isprva izgledala autorska odluka da se ova Nečista krv radi bez lokalnih dijalekata?

Delovalo mi je čudno, ali sam razumela Neškovićevu odluku kad je pojasnio da želi da svede na univerzalnu priču, a ne na lokalno. Ono što mi je dalo mir u tome jeste njegova odluka da sve karakteristike unutrašnjih psiholoških razvoja svakog junaka ostanu iste kao u romanu. To je i kvalitet sjajne dramatizacije Maje Todorović.

U pozorištu te mahom prate uloge u klasičnim komadima ili komadima po klasičnim književnim delima – koliko je to tvoj izbor, možda i potreba da i na taj način napraviš otklon u odnosu na ono što mahom glumiš na filmu i televiziji, ili je to naprosto sticaj okolnosti?

Imala sam sreću da već u toku studija glume igram u Snu letnje noći, kasnije u Kazimiru i Karolini, na scenama naših pozorišta. Kasnije sam zaigrala na daskama JDP-a, Zvezdara teatra, nakon Nečiste krvi i Narodnog pozorišta. Već dve godine sam član ansambla Ateljea 212 i imam dosta angažmana u svojoj kući. Tako da sam sticajem okolnosti i sreće radila do sada svake godine bar po dve nove predstave u našim pozorištima, a koje mahom prave klasičan repertoar.

Primetan je taj tvoj povratak pozorištu u poslednjih nekoliko meseci – da li si čekala pauzu između brojnih snimanja ili se to zbilo samo od sebe?

U međuvremenu sam naučila da pravim izbore kad je u pitanju sadržaj nekog projekta, da li u pozorištu ili na filmu. Tokom snimanja Jutra… paralelno sam radila novu predstavu u Ateljeu 212, Pet života pretužnog Milutina, upravo iz jake želje da budem deo i te sjajne ansambl-predstave u našem pozorištu. Ono što je najvažnije jeste truditi se da niko iz različitih ekipa ne ispašta, i to mi je najvažnije.

Šta sve snimaš ili ćeš snimati ovih i narednih meseci – drugu sezonu Senki, Južni vetar 2…

Da, i dalje snimamo Senke nad Balkanom, to je nastavak prve sezone i drago mi je da je ovog puta lik Bojane veći izazov za mene. Počinjemo i snimanje serije Južni vetar, i to me raduje s obzirom na popularnost filma koja je zadužila ekipu da ponovo pruži i isporuči najveći mogući kvalitet i trud.

Kako ti s ove, doduše kratke, distance izgleda tako ogroman uspeh i serije Jutro će promeniti sve i filma Južni vetar?

Vrlo sam ponosna na oba projekta. Iako je različita tematika, na različite načine su kupili srca raznih generacija i dali novu dimenziju i kvalitet domaćeg filma i TV serija.

A kako ti sada izgleda i kakva sećanja i osećanja budi uloga Maje u Panami Pavla Vučkovića? Da li si već tada bila svesna da će to biti prelomna uloga u tom delu tvoje glumačke karijere?

To mi je jedna od omiljenih uloga, prva glavna uloga, zahtevna, ali meni u tome jedina i velika odgovornost. Sa setom i lepim emocijama se setim snimanja, raznih festivala i premijere filma. Nisam bila svesna da će to biti prelomna uloga u mojoj karijeri, do tada nisam imala karijeru, bila sam samo student glume. Sve u vezi s Panamom bilo je novo i prvo u mom glumačkom radu do tada. Zahvalna sam što se takav čist i iskren trud kasnije isplatio pažnjom kolega, reditelja i publike na mene kao novu osobu u našoj branši.

Imaš li nekakav ritual, neki proces kroz koji prolaziš pre no što odlučiš da neku ulogu na kraju i prihvatiš?

Uvek slušam srce i stomak. Koliko god to možda banalno zvučalo, kad pročitam ili čujem šta je u pitanju, pratim unutrašnji osećaj koji mi najbolje kaže, tj. pokaže da li ću nešto raditi ili ne.

Imaš li barem povremeno sumnje da previše radiš i da bi to moglo da te odvede u rutinu ili zamor materijala, i imaš li uopšte nesigurnosti tog tipa?

Imam, i te kako! Sa svakim novim projektom trudim se da opravdam očekivanja reditelja koji me izaberu, ali i da glumačkim sredstvima tražim nešto dalje i novo u odnosu na sebe kao glumicu. Verujem da sam s razlogom imala do sada ovoliko posla, ali ipak, volela bih da nadalje radim nešto novo i drugačije u odnosu do sada. Da i od reditelja dobijam drugačije izazove. Ima nečega u intenzivnom radu, a to je taj adrenalin, i na krilima toga čovek i ne zna koliko može. Opet, mislim da je i publici i meni potreban odmor ovog leta.

Maštaš li o dužem odmoru, nekom značajnijem predahu od radnih obaveza i, ako maštaš o tome, šta bi ti po tom pitanju najviše godilo?

Da, za početak planiram da provodim više vremena sa svojom porodicom, sa sestrićem Markom, koji je velika radost u mom životu. Da se vidim sa svim ljudima koje volim, a s kojima se nisam dugo videla. Nakon svega, u letnjem periodu planiram da se što više odmorim, da napunim baterije i nađem inspiraciju za nove uloge i izazove. Ja sam morski tip, poslednje tri godine nisam imala više od desetak dana odmora, tako da ću ovog leta poželeti sebi više kupanja i sunca.