Muzička recenzija: Minilinija „Rollin“ (Samoizdato)
Šta očekivati od muzičkog identiteta benda čiji su članovi: Dejan Vučetić Vuča (Darkwood Dub), Vladimir Đorđević Vlaca (Lira Vega, Neočekivana Sila…), Radan Đorđević (DJ Rahmanee) i Boris Mladenović (Jarboli, Škrtice). Očekivati upravo sve ono što liči a u stvari uopšte ne liči na matične bendove protagonista Minilinije. Kao Big Audio Dynamite u odnosu na The Clash, kao Loose Fur u odnosu na Wilco, kao Twilight Singers u odnosu na Afghan Whigs.
Minilinija, istina, postoji od 2011, i u to vreme predstavljala je koncertni projekat, jam session ekstravagancu, slavlje muzičke spontanosti u najboljem duhu poznih Grateful Dead u kome se već ustanovljena pesma od pet minuta otme kontroli i potraje punih trideset, ili u najboljem duhu fjužn faze Majlsa Dejvisa. Minilinija svoj poseban sonični narativ gradi na već ustanovljenim referencama, međutim, individualna snaga svakog člana benda nosi poseban emotivni bagaž, pa Minilinija nikad ne propušta priliku da zvuči kao Minilinija.
U tom smislu, Minilinija je u poslednje dve godine objavila tri poprilično različita projekta. Pre svega jednu potentnu pop pesmu Divan svet u posthaus minimalizmu, uz hipnotički ritam, setnu melodiju i bitnički poetski minimalizam. Sledi obrada Sve što hoću da znam snimljena za potrebe dokumentarnog filma Nebeska tema o Vladi Divljanu u režiji Mladena Matičevića, i potpuno neočekivani instrumetalni album Rollin. Repetitivne forme poznog hausa sa psihodeličnim rifovanjem sedamdesetih iz drugog plana, nenametljivi sempleri i prepoznatljiva elektronska ambalaža s neočekivanim ritmičkim rešenjima čine ovaj album poprilično nejasnim ali euforičnim iznenađenjem sredinom 2019.
Kao i svakom ovakvom albumu, potrebno je nekoliko festivalskih nastupa i ne preterano mnogo slušačkog ponavljanja da bi vam sopstveno srce počelo da udara u ritmu Minilinije. Retrofuturizam, futuristički retro, posthaus manirizam, psihodelični iživljavizam… rečju, Minilinija.