Tamara Spalajković: Umetnost iz budućnosti

Reci nam nešto o svom pobedničkom radu na temu Lično angažovanje – šta je bila ideja, šta si htela da pokažeš, koju formu umetničkog izražavanja si koristila…

Rad Budućnost, rešenja, reprodukcija, metode je video-rad koji prikazuje insert vesti iz budućnosti. Voditeljka govori o uspehu postantropocentričnog društva – implementiranju kontracepcije za životinje. Kontracepcija za životinje koja nije agresivna prema životinjama zvuči humano, ali je i dalje ljudski proizvod. Iz video-rada ne možemo da zaključimo da li životinje uopšte žele ovako nešto, ali ni šta se dešava s ostatkom ljudskog roda.

Za prostor studija koristila sam zeleno platno u funkciji simbola neodređenosti porekla (lokacije). Jedini označitelj vremena je kostim voditeljke koji podseća na uniformu posade svemirskog broda. Postantropocen je pojam koji označava vreme nakon dominacije čovečanstva, u mom radu oni na neki način nastavljaju da dominiraju nad svetom, samim tim što prave jedan takav proizvod. Iskoristila sam i čašu vode kao simbol antropocena i pokušaja kontrolisanja prirode. 

Šta je za tebe kao umetnika „lično angažovanje“ i kako tu vidiš sebe i možda svoju generaciju?

Kompleksna situacija na beogradskoj i srpskoj umetničkoj sceni, činjenica da su muzeji dugo bili zatvoreni, manjak relevantnih institucionalnih praksi i angažovanje nezavisne scene jesu činioci koji dovode do neophodnosti ličnog angažovanja pojedinca. Meni je to normalno i drago mi je da se kao mladi suočavamo s tim i dobijamo priliku da gradimo sopstveno tlo pod nogama. Želela bih da pomenem da sam jedna od osnivača kustosko-umetničkog kolektiva Institut za aplauz (IZA) koji se bavi ispitivanjem prezentacije i reprezentacije umetnosti u galerijskom i javnom prostoru. Angažovanje u IZA mi je bilo vrlo značajno jer sam kroz saradnju i produkciju različitih programa iskusila značaj ličnih inicijativa i rada u grupi. 

Rad si povezala s projekcijom budućnosti. Da li si ti optimista ili pesimista po tom pitanju i zašto?

Rad govori o jednoj izolovanoj vesti iz realnosti – ona sama nije dovoljna za sud o budućnosti. Pozadina „studija” iz kog govori voditeljka koju „glumi” Slavica Pešić jeste zeleno platno koje ukazuje na neodređenost. Zeleno platno se obično koristi da se u postprodukciji na njega doda sadržaj, u mom radu on predstavlja prostor u kome posmatrač može da projektuje svoju viziju o budućnosti u kojoj je moguće čuti jednu ovakvu vest. Rad verovatno oslikava moju nesigurnost po tom pitanju, čini mi se da je neizvesno da li možemo i da li treba da budemo optimisti ili pesimisti. 

Kakva je tvoja lična reakcija na postojeće okolnosti koje te okružuju, šta je iz tvog ugla pozitivno, a šta negativno i kako na to reaguješ kao umetnik?

Trudim se da izbegavam mišljenje u polaritetima pozitivno-negativno. Radije sagledavam okolnosti kao manevarski prostor i razmišljam šta bi potencijalno moglo da se desi. Od 2018. s kolegom i saradnikom Lukom Cvetkovićem organizujemo dan otvorenih studija – Open studio day na Fakultetu likovnih umetnosti koji je nastao jer smo imali utisak da je fakultet izolovan od realnosti s kojom smo želeli da se susretnemo, pa smo odlučili da tu realnost dovedemo u naše ateljee. Ova inicijativa je bila vrlo uspešna, doveli smo veliki broj za nas važnih ljudi, istoričara umetnosti, kustosa, umetnika i zainteresovane publike, a u tome nam je pomogla Marina Marković. Open studio day je kasnije doneo puno meni značajnih saradnji, pre svega s Lukom. Inspirisana ovom idejom i činjenicom da tamo pojedini profesori ograničavaju ideje studenata, na razmeni u Kini tokom zimskog semestra ove školske godine otvorila sam galeriju u svojoj sobi – želela sam da se isprobam kao kustos u privatnom prostoru, organizovali smo tri izložbe i umetnica Julija Zaharijević je izvela performativno čitanje preko aplikacije WeChat. Vrlo sam srećna zbog oba projekta i želim da nastavim da na sličan način reagujem na okolinu. 

Ispričaj nam o svojim prethodnim izložbama, radovima, studijima vajarstva i planovima. U kojim formama se najbolje snalaziš, koliko voliš da eksperimentišeš…

Studije vajarstva su bile dobra odluka, pružaju puno znanja i slobode izraza. U klasi sam profesorâ Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića, srećna sam što sam imala priliku da sarađujem s njima, želela bih da istaknem njihovu ozbiljnost i posvećenost u radu sa studentima, ali i količinu razumevanja.

Učestvovala sam na nekoliko grupnih izložbi od kojih bih izdvojila You’re a giant, Voždovačka galerija, Beograd, 2018. Ova izložba se održala u zgradi Saobraćajnog fakulteta, to je bila prva izložba na kojoj sam učestvovala van okvira fakulteta. Pomenula bih i rad u okviru Instituta za aplauz, performans 365° koji smo izveli na temeljima Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije. 

Šta je sledeće na čemu radiš, gde ćemo gledati tvoje radove?

Trenutno radim na skulpturi koja predstavlja kamuflirani objekat. Učestvujem na grupnoj izložbi 1999 – The Oracle told me I’d fall in love with the One koja će biti otvorena 31. jula na Fotopab festivalu u slovenačkom gradu Novo Mesto. Kustoskinja izložbe je Natalija Paunić. Takođe učestvujem na grupnoj izložbi Inter/Akcije koja će se održati u Domu omladine u Beogradu krajem novembra. Ova izložba uključuje studente i studentkinje s Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta i Fakulteta likovnih umetnosti, rezultat je saradnje i proističe „iz potrebe za intenziviranjem dijaloga između mladih profesionalaca koji stupaju u polje umetnosti“.