Iz Fride: Život dolazi sam

Uvek sam čekala da život počne. Nisam ga jurila, nisam mu se nudila, niti sam se borila za njega. Jednostavno sam čekala. I on je počinjao.

Čak ni to čekanje nije bilo pravo. Nije bilo nestrpljivo i nervozno. Čekala sam da život počne, zaokupljena nečim drugim. I on je počinjao.

Život mi je dolazio u stan, u krevet, u inbokse, u tvitove, u pesme, u lajkove. Ja se nisam pomerala sa mesta, on bi mi dotrčao u krilo.

Naravno, u tim „čekanjima” često sam pljuvala po životu i beživotnoj sebi, pisala pesme o tome kako sam mrtva i ne umem da živim. A ja sam izgleda to znala bolje od drugih. U svojim oplakivanjima nisam žalila za životom, već za tom iskrom koja sam mislila da mi fali – motiv da zagrizem život, da ga zgrabim i osvojim, to je ono što nikad nisam imala. A sada polako shvatam da mi tako nešto nije ni bilo potrebno.

Da bi čovek imao tu iskru, mora pre svega da se plaši da mu život možda nikad neće doći ili će ga zauvek napustiti. Meni je tog straha falilo. I život mi je uporno dolazio.

Život me je udao, razveo, preselio, opet udao, rodio mi dete i izdao mi knjigu. Ja sam samo sedela u sobi, malo pisala, malo maštala. Nikad nisam jurila za muškarcima, niti sam bila nesrećno zaljubljena, niti me je neko ostavio, niti bih ja nekog ostavila da nije došao život i rekao mi da je sad kraj i da mora da me nosi na drugo mesto. Nikad se nisam borila za ljubav. Za ljubav se ne bori, ako je ima, ona je samo vaša i niko joj ništa ne može. Ako je nema, onda se nema za šta ni boriti.

S druge strane, u beskrajnim danima dokolice i dosade, rado sam izmišljala ljubavne priče, kreirala afere veće od života, trčala i ginula za nebitnim ljudima, samo zato što su nebitni. To je bila moja sebična zabava u kojoj sam se poigravala sopstvenim i tuđim emocijama, pre svega svojim, tuđe su bile kolateralna šteta. Ali napraviti sebe tužnom! Izmamiti sebi suze. Slomiti svoje srce. To mi je bilo omiljeno egzotično putovanje. Gledati sebe kako trčim i padam i derem kolena i pijem i plačem i patim. Oh, dajte mi kofu kokica, to je moj omiljeni program.

Za bitnim ne bih ni korak pustila. Bitan bi morao da dođe, kod mene, u inboks, u sobu, u krevet, u moju prozaičnu čekaonicu života u koju niko nije pozvan. On bi morao da se nametne mojoj samodovoljnosti i da dokaže da je baš on taj i da je došao po mene. To dokazivanje se ne sastoji od upornosti i navalentnosti, već od odolevanja svemu najgorem što imam, a sa čime u startu upoznam onog ko se predstavlja kao „pravi”. To je prvi level. Drugi level je da će se odreći svega na svetu i staviti mene na tron tog sveta. Ja u životu pravog moram da budem apsolut. Ako nisam, onda je krivi. To zahtevam, jer to i nudim. Dva puta u životu mi se desilo. Dva puta sam se udala.

Gledam nesrećne ljude koji celog života pate što su sami, što su nezaposleni ili rade posao koji ne vole, žene bez samopoštovanja, žene dosadne same sebi, trče za „pravima”, daju dupe za karijere, sve rade pogrešno i život im nikad ne dolazi.

Da bi život došao, vi ne smete tako paćenički da ga želite, da se laktate i ujedate u redu za život. Da bi život došao, mora vam biti dobro i bez njega, u vaša četiri zida, u vašoj glavi, bez alkohola, sedativa, droga, bez karijere koja vam dokazuje da nešto vredite, bez partnera koji vas voli, bez ikakvih pomagala, samo vi i vi. To mora da bude žešće dobro. Da bi život došao, ne smete ništa da očekujete od njega i morate biti okej sa tim ako vam se „ništa” i dogodi. Da bi život došao, neophodno je da, kada dođe, ne drhtite i ne strepite nad njim, već da ga držite na udaru svih mogućih pretnji, da ga ne štitite, da ga ne štekate, jer to nije jedini život koji imate. Pustite loš život da se sruši, a onda u miru i dostojanstveno, sačekajte da dođe sledeći.