Čujem ovih dana gužva na Mont Everestu. Svaka šuša odlučila da se penje, pa ubogi šerpasi apeluju da se ljudi dozovu pameti da nije baš za svakoga da oseti kako je biti na vrhu sveta.
U Veneciji ljudi su toliko poživčanili od turista da se iz prve ruke, od njihovih prijatelja, može čuti da više ne umeju normalno ni da razgovaraju. Prestali da piju kafu zajedno. Udarili su rampe na ulazu u grad, da bi bar malo sačuvali svoje krhko gradsko jezgro koje se polako raspada pod nemilosrdnim koracima belosvetskih turista. I Antarktik je postao turistička destinacija, više ništa nije sveto.
Uverila sam se u pošast modernog turizma pre neku godinu kada je ogroman kruzer, taj pokretni grad, pristao u Kotor i kad su svi ti putnici pohrlili kroz uska gradska vrata. Satima je sve bilo u blokadi, dok je kruzer svojom veličinom zaklonio sunce tako da je u gradu nastao mrak. Momo Kapor je mnogo pisao o putovanjima i kako mi idemo da vidimo uživo ono o čemu već sve znamo. I kako su sva ta putovanja besmislena i uzaludna, odaju nezajažljivu glad i pritajeno nezadovoljstvo. Svi smo mi negde turisti, i sad kad kreće sezona, vodite računa, budite pažljivi. Dok su neke destinacije vama još jedna zastavica na mapi putovanja, nekome je to dom.
Trenutno nema komentara! Budite prvi