# 165 City Magazine // Praznina
Ovih dana na tv-u gledam samo jedno – Olimpijadu. Valjda jedini i poslednji događaj gde imam utisak jedinstva na globalnom nivou, povezanosti svih ljudi na ovom svetu, optimizma, lepog
života koji se sastoji od borbe, poraza i pobeda. Volim i tu nesavršenost sportista koji na njoj
učestvuju. Jer sport je postao strašan, kao da ne gledamo ljude već neke nadljude čiji mišići nikada ne pucaju, kosti ne bole, psiha nikada ne popušta. Vrhunski sport je postao surov, slabosti se ne praštaju.
Navikli smo na perfekciju, sve manje od toga podložno je nipodaštavajućim komentarima. Koji se daju iz fotelja, ali to je tek druga priča. Zato mi je ovde toliko ljudski i zaista vredno divljenja kada se pojavi skijaš iz tropskih krajeva, kada Jamajčani voze bob, a Meksikanci igraju hokej. Jer kakav je to sport, ma kakav je to život i svaka pobeda u njemu kada u tome nema uživanja i ljubavi. Rezultat je naravno nekome dovoljan i jedino što želi, ali sam ja nekako ipak sklona mišljenju da nije uspeh kada imaš rezultat, a srce ti prazno.