Ivan Tokin: Obaveštenje

Svi prozori stana u kome živimo okrenuti su ka dvorištu, nijedan ne gleda na ulicu. Dvorište je malo, ali se graniči s drugim dvorištima koja se dalje graniče s još dvorišta, i takav je ceo kvadrat oivičen s četiri ulice. Svi mi kojima prozori gledaju od ulice, gledamo se, ili jedni drugima u prozore, jer između nema visokih zgrada, samo prostor ispunjen porodičnim kućama i ispresecan zidovima njihovih okućnica koji se uglavnom ne vide jer je sve puno drveća. Leti je to zeleno more. Noću je crno more.

Noću se gledamo, mada skoro niko ne stoji baš na prozoru, nego tu smo negde. Neko je sigurno u mraku i gleda šta se dešava napolju, skriven. Tako ja, na primer. Nekad pušim a nekad, kad hoću da me baš kao nema, ne pušim. Znam iz vojske da se žar cigarete vidi i na hiljadu metara, pa zato ne pušim, znam jer sam uspešno obučen.

Skroz prekoputa, pravo prekoputa naših prozora u dnevnoj sobi je velika terasa, koja može da bude zatvorena ili poluotvorena. Mislim da se možda i krov skida. To pripada nekom dupleksu valjda, na poslednja dva sprata. Taj prostor, u bilo kojoj verziji, neobično je osvetljen. Kao da je stalno okićen za neku proslavu, a nije, nego ko zna šta je to tamo. Ta terasa je dosta daleko od naših prozora, možda i petsto metara, a dijagonalno desno, skoro odmah tu, neki ljudi imaju veliku, veliku, veliku, baš veliku dnevnu sobu i u njoj televizor preko celog zida. Gledaju utakmice. Gledaju filmove, dnevnik i Teletabise. Sede na stosedu preko puta televizora.

Levo, kraćom dijagonalom nečega, do prozora na pretposlednjem spratu zgrade koja je preskupa, nema nikoga, nikad. Mrak. Dnevno svetlo mi ponekad kaže da u sredini otvorenog prostora tog stana stoji veliki srebrni frižider. Ko zna šta je to. Možda je stvarno frižider. Najbliža nam je kuća odmah ispod, u našem dvorištu. Njih uopšte ne znamo, mada im je kuća porasla letos za sprat. Ne smemo mrvu kroz prozor da bacimo. Mislim, ne bacamo mi ni kad smemo, samo kažem. Plus, jedan prozor na jednom kupatilu, zavesa koja se nikad ne pomera, jedna ruka i rame koje ponekad vidim su sve što znam o tim ljudima s trećeg, u zgradi tri dvorišta od nas.

A mi smo u poslednje vreme počeli drugačije da okrećemo lampu u spavaćoj sobi. Sad blešti u prozor. To je dramatična promena u odnosu na poslednjih godinu dana, uvek je bilo ili prigušeno ili luster, a sad kao da snimamo nešto, ali nama u sobi je super, taman nam je. Za dve nedelje se selimo. I sad taj neko ko gleda u moje prozore kao što ja gledam u njegove, da li će promenu u osvetljenju povezati sa selidbom, to ne možemo da znamo. A ne bi trebalo, slučajno je tako ispalo, pa ako taj neko pročita ovo, da zna.