Kevin Bari: U Irskoj ima previše pesnika

Kevin Bari (Limerik Siti, 1969) jedno je od najzvučnijih imena savremene irske književnosti. Knjiga Tamno je ostrvo, u kojoj je ovaj literata sabrao trinaest priča, izašla je nedavno sa zaštitnim znakom izdavačke kuće Heliks, u prevodu s engleskog Vladimira D. Jankovića.

Bio je to povod za intervju s Kevinom Barijem, koga je njegov škotski kolega Irvin Velš nazvao „najoriginalnijim piscem koji se za dugi niz godina pojavio na ovim ostrvima“.

Umete da se poigravate sopstvenim egom, nazivate sebe „razuzdanim egomanijakom“ i ne ustežete se od naoko detinjastih, a realno veoma rizičnih izjava tipa „neće za mene biti sreće sve dok ne dobijem Nobelovu nagradu“. Može li čovek uopšte da bude pisac a da ne bude egomanijak?

To je skinuto s Vikipedije, i moram reći da je posredi LAŽNA VEST! Pa, dobro sad… Ponekad ja u intervjuima i kažem nešto ironično, i onda to ljudi preozbiljno shvate… Ono, ne bih se bunio da mi stigne poziv iz Stokholma… evo, sad će da me zovu, svaki dan…

Ali tako je, istina je: pisci su gotovo u potpunosti, dakle, gotovo sto odsto sačinjeni od ega. Pa nije li egomanijački čin već samo to kad čovek sedne da piše – mi tad, u stvari, poručujemo svetu: „Ćuti i slušaj! Ja imam nešto da kažem!“ Nemoguće je pisati bez ega. Jedino morate dati sve od sebe da taj ego ne zatruje reči koje ćete ostaviti na hartiji.

Šta je po Vama pamet? I da li je jedna od neizbežnih odlika pameti – okrutnost? To je kao ono kad, pri kraju Gospodara prstenova, Saruman pogleda Froda i kaže mu: „Mudar si i okrutan, polušane.“

U jednoj od svojih priča, Fjord Kilari, pišem o „prihvatanju“ – tu pripovedač uviđa da je prihvatanje, zapravo, smisao života. Morate da prihvatite sve što vam se dešava, bilo dobro ili loše, i da nastavite dalje. Mislim da je to, ujedno, i razborit način da se definiše pamet, inteligencija.

Alkohol je jedna od vezivnih niti ili, možda bi i to bilo ispravno reći, jedan od glavnih junaka cele zbirke Dark Lies the Island. Da li je alkohol, kako je to svojevremeno rekao glumac Entoni Hopkins, „keltsko zlo“, ili je on, ipak, i nešto drugo, nešto osim zla?

Pa, izvesno je da Irci piju, štaviše, često biva da piju mnogo. Vreme je tu važan faktor – veći deo godine Irska je jedno sivo, bezbojno, turobno mesto, pa se i prečesto dešava da čovek sunce potraži u boci.

Šta prethodi čemu: ljubav trpeljivosti, ili trpeljivost ljubavi? Postoji li dobar spoj, dobar par, a da u njemu jedna strana nije, svesno i dobrovoljno, spremna na „inferiornu“ ulogu?

Kad smo u stanju da trpimo drugu osobu, sa svim njenim ćudima i promenama raspoloženja – to bi, eventualno, mogla biti upotrebljiva definicija ljubavi. Smatram da u većini ljubavnih odnosa jedna osoba diktira raspoloženje, a druga je sledi. Savršena ravnopravnost u ljubavi retko se sreće.

Ptice u vašim pričama često predstavljaju zloslutno znamenje. Ljudi se drže nepromišljene fraze „slobodan kao ptica“ (Free As a Bird). A šta Vi o pticama mislite, kako ih doživljavate?

U irskoj mitologiji ptice često predstavljaju simbol zle sreće, malera, i takvo tumačenje do izražaja dolazi i u ovim pričama. Ali ja, pravo da vam kažem, volim ptice! Rado ptice posmatram, volim to.

Protagonistkinja naslovne priče, Tamno je ostrvo, zavisna je od interneta. Da li je, po Vašem mišljenju, zavisnost od interneta postala paradigma sveukupne ljudske zavisnosti danas?

Niko ne želi da se pomiri s tim da je navučen, ali svi smo mi beznadežno zavisni od telefona u svojim džepovima. Pre otprilike sedam godina, napisao sam esej za Dablin rivju pod naslovom Teskobna koža, u kojem navodim da internet, u stvari, i nije baš samo dobra stvar. Ljudi su bili zapanjeni! Ali mislim da je sada svima jasno da je neprestan boravak na mreži u suštini opasan za ljudski duh.

Šta mislite o irskoj književnosti danas? I, u čemu su Irci jači: u poeziji ili u prozi?

Ne razmišljam mnogo o tome. Ali ovde u Irskoj ima previše pesnika – trebalo bi napraviti neki program odabira, da se izvrši selekcija.

Razgovor vodio: Vladimir D. Janković

Naslovna fotografija: Pinterest