Vozovi, vlakovi: Dvojni prikaz TV serija „Run“ i „Snowpiercer“

Teško je naći istinski loš i promašen film koji se zbiva u vozu (u ovim postpandemijskim danima setimo se izvanrednog Kosmatosovog Kasandrinog prelaza), što ni ne čudi imajući u vidu njihovu fotogeničnost/filmičnost i jednostavnu činjenicu da ih pokret i mogućnost kretanja aktera po njima čini kao stvorenima za filmske priče. Ovog proleća, podatnosti vozova u tom smislu prihvatili su se i kreativci i producenti/emiteri iz sfere serijske proizvodnje, te su nam nedavno iz posve oprečnih polova i sa dijametralno suprotnim žanrovskim i stilskim ishodištima stigle dve nove/premijerne serije koje se značajnim delom, ako ne i u potpunosti zbivaju u vozovima. Reč je o serijama Trči! (Run) i Ledolomac (Snowpiercer). I sad se neko tamo sigurno pita kakve su, vredi li ih načinjati… možda čak i – čemu sve to.

• Run

O čemu je: Dvoje bivših ljubavnika, u međuvremenu snađenih na različitim adresama i u različitim vidovima života navodno odraslih i zrelih ljudi, napokon i iznenada aktiviraju svoj stari plan i zavet – da zajedno pobegnu i nestanu..

I, kakva je: Dovoljno zanimljiva, počudna ali ne i odlična. Problem, a to neretko biva tako – i u serijskim i filmskim svežinama poslednjih godina, je što se polazna dosetka dosta brzo razotkrije, pa samim tim i potroši, te onda ostaje široko polje za prazan hod, autorske nesigurnosti, stilske nedorečenosti, žanrovske dubioze… To je negde udarna boljka i (sveukupno gledano) simpatične serije Run; pomenuta osnovna začkoljica se pokaže kao dramaturški i narativno gledano ne preterano izdašnom, te negde pri kraju svoje prve trećine, ova serija ne preterano elegantno menja ton, a priča se razglobljava da se nikada ponovo ne vrati na taj početni pravac kretanja. Naravno, neravnine su sasvim prihvatljive, uostalom, autori serija počesto i ciljano ganjaju osobenost ovog ili onog tipa; ipak, Run u celini gledano izneverava taj inicijalni potencijal, ali na drugoj strani barem ostaje dovoljno toga zanimljivog i vrednog – glumačka saigra i nepobitni šarm Merit Vever i Domnala Glisona (dok je uvek izvrsne Arči Pandžabi ovde sumanuto premalo), produkciona uverljivost, ekonomičan izraz (sedam epizoda od po oko pola sata trajanja svaka), a ponajpre dva krupna i intrigantna pitanja na kojima počiva sveukupan idejni sklop ove serijske povesti – ima li i dalje prostora za nedvosmislen sebičluk i postoji li i dalje privid slobode do koje se može stići za početak barem fizičkim izmeštanjem sa adrese sigurne luke u koju smo dragovoljno uplovili. A voz? Voz je tu tek zgodna scenografija i rečit označitelj tako verolomnih i fluidnih duševnih stanja.

• Snowpiercer

O čemu je: Priča, smeštena najmanje sedam godina nakon što je čitav svet postao u led zarobljena pustara, prati ostatak čovečanstva koji sada naseljava voz u stalnom pokretu koji kruži planetom, a u kome se biju ljute i svakodnevne bitke na poljima otvorenih i grubih klasnih trvenja, društvenih nepravdi i politike pukog opstanka.

I, kakva je: Zapravo, sasvim na mestu. Istina, na dosadašnjem uzorku, a sva je prilika da će taj utisak ostati uglavnom nepoljuljan i kada dođe tren za završetak ove prve sezone, televizijski Ledolomac nema šta da traži u iole ozbiljnijem i promišljenijem poređenju sa istoimenim Bongovim filmskim remek-delom (istini za volju, malo je i skorašnjih filmova tog zamaha i tog ili približnog profila koji mogu da se nadaju i primisli dominacije na tom metaforičkom megdanu). Međutim, Ledolomac kao serija nije bez aduta i lako uočljivih kvaliteta – priča je mudro i u značajnoj meri pomerena u pravcu whodunit misterije, a ideološki okvir je osetno i vidno pomeren u stranu i ostavljen u okviru implicitnog, ali sasvim dovoljno jasnog. Osim toga, serija je pomalo iznenađujuće produkciono veoma zrelo izvedena i upečatljiva na poljima kostimografsko-scenografskog rešenja, ali i na planu sveukupne joj vizuelne kulture, sa učinkovitim i usredsređenim rediteljskim rešenjima u svakoj od dosadašnjih rešenja. Pride, Dženifer Koneli je dostojna zamena za uvek superiornu Tildu Svinton, David Digs ovde pokazuje znatno više od svog prepoznatljivog, zauzdanog mu komičarskog i komičnog glumačkog registra, a priča je žanrovski upeglana i konsekventna, uz primetno naglašeno dinamično pripovedanje. Ipak, senka filmskog prethodnika je previše golema i teška za jedan ipak samo vrlo dobar televizijski rad, mada uz napomenu da grafička novela od koje je sve i krenulo, evo, dobija i sasvim dostojanstveno i upotrebljivo televizijsko prepakivanje. A i to bi trebalo već podosta toga da znači i garantuje gledaocima-namernicima.

Naslovna fotografija: HBO/TNT