Luna Lu: Knjige u šake, sve ostalo je neizvesno
Kako izgleda Beograd i ljudi u njemu nakon izlaska iz vanrednog stanja, kako provesti leto u gradu i gde pronaći osveženje i beg od svakodnevice, pitali smo novinarku Lunu Lu. Evo šta nam je sve otkrila i preporučila…
Tokom vanrednog stanja neumoljivo si pratila i beležila dešavanja u gradu, i s raznim sagovornicima razgovarala na temu aktuelnih zbivanja… Kako ti sada iz ove „postkorona” perspektive izgleda Beograd i ljudi u njemu?
Ne bih rekla da je ovo „postkorona”, više je predizborno ukidanje vanrednog stanja i policijskog časa, ali nam je ponovni talas nad glavama. Pandemija je i dalje tu – virus je mlad i nije obišao još svet, niti je napunio godinu dana da bi se išta znalo. Pritom je od početka ispolitizovan, te ko bi ga znao na šta će ovo izaći. Svi su zbunjeni, leto u zraku je, pa nas je ponelo kao da je sve normalno. A ništa nije normalno na planeti Zemlji. Osećam se kao u simulaciji.
Da li smo se i na koji način promenili, i da li smo iz svega ovoga nešto naučili?
Proces je u toku. Prerano je za zaključke. Promena paradigme je započela i to je bespovratni proces – sve je neizvesno. Pogledaj samo šta se dešava u Americi. Deluje da matriks kapitalizma i konzumerizma puca po šavovima. Live to tell.
Kakav je puls Beograda ovog čudnog leta 2020?
Ceo život pratim grafite. Zidovi govore. I postaje napeto. Kad se čitaju znakovi pored puta, jasno je da će biti kermesa. Kad grafiti nisu na prvu loptu, nego su višeznačni, tada je uvek bunt u najavi. Tako da, što bi grafit rekao – „Čiji grad”, to će biti tema. Bitka za Beograd sledi. Nemamo gde, moraćemo da se borimo za zdrav razum.
Svedoci smo činjenice da se grad rapidno menja, ili, da te citiram, „postoji grad koji nestaje i grad koji nastaje”… Pa kako gledaš na te promene, i da li postoji nešto što izdvajaš kao posebno lepo i pohvalno?
Snimam tu sagu svake nedelje i zanimljivo mi je da čujem različita mišljenja. Moj najveći problem je što ne postoji lista prioriteta po kojoj se radi po Beogradu. Dakle, prvo kanalizacija, prevoz, infrastruktura, pa redom. Pošto nema ništa od logike po bolji život grada, znači da to neko radi iz sopstvene liste prioriteta, odnosno iz svojih finansijskih i ego potreba. Pohvalno je da su muzeji proradili, ali na koji način i s kakvim programom, to je već druga tema.
Poslednjih dana veoma je sparno. Šta nam predlažeš kao osveženje, a šta kao beg i utočište od ovih vrlo zbunjujućih i čudnovatih lokalnih i planetarnih zbivanja?
Knjiga, pa u park, šumu, van grada. Zelenilo je spas. Ubijaju drveće, to nije slučajno, zidaju nas u betone i kvadrate, tako da treba bežati u hram prirode. Diskonektovati se od svega, pa se rekonektovati. I nikakve slušalice – slušati tišinu. Biti oflajn što više. I nebo – gledati u oblake. I disati. To često zaboravimo. Ujutro se probudimo – udahnemo, pa kao da podvodno ronimo na pola daha – preguramo dan. Tako da kao luda Nasta promovišem – disanje. Verujte mi, kad prodišeš iz stomaka – otvore se novi vidici.
Koji je tvoj plan za leto u gradu?
Ušla sam u stan kome treba puno nege i rekonstrukcije. Takoreći, ušla sam u ruiniranu palatu i polako ću učiti da radim drvenariju i da restauriram jedan neverovatni ormar. Ako ga spasim, biću vrlo ponosna. To mi je plan do septembra. Otići ću i u polje borovnica na Zlatibor, moju omiljenu plišanu planinu, da malo pobegnem s asfalta, vazda usijanog beogradskog asfalta.
Imaš li neku zanimljivu preporuku na temu kulture, umetnosti ili pak sadržaja na otvorenom za leto pred nama?
Knjige u šake, sve ostalo je neizvesno.
Autor naslovne slike: Marko Krunić