Iz Fride: Malena i Klepetan: ljubav do smrti

Sigurna sam da znate priču o Malenoj i Klepetanu, dve rode koje su proleće i leto provodile na jednom krovu u Slavoniji. Kad dođe jesen, Klepetan leti na jug, a Malena, koja ima slomljeno krilo, već 17 godina ostaje tu na krovu i čeka ga. On joj se svakog proleća vrati.
O Malenoj preko zime brine gospodin Stjepan. Na njegovom imanju je to čuveno gnezdo. Bez njega Malena ne bi preživela hladne dane. On lovi ribu, hrani je, utopljava i sve ostalo što treba dok joj se na proleće ne vrati dragi.
Pre par godina, Klepetan je kasnio 15 dana. Do tada je uvek bio tačan, dan-dva gore ili dole, ali bez većih oscilacija. Ona počne da širi krila čim ga ugleda da stiže iz daleka. Kad sleti na krov, njih dvoje podignu glave i klepeću kljunovima u znak pozdrava. Svi koji znaju i prate ovu priču, a ima ih mnogo, tog dana se raduju. Međutim, pre par godina je on toliko kasnio da je čak i gospodin Stjepan digao ruke od njega. Oko krova su počeli da kruže mladi rodani, ali Malena ih nije fermala. Postojao je lajvstrim na jutjubu odakle je moglo da se prati šta se događa u gnezdu.
Tih dana je u Rijeci duvala olovno teška južina, vazduh je bio kao mokri sunđer. More, planine, zgrade, ljudi, sve je bilo sivo. Takvu meteorološku depresiju nikad nisam doživela. Bila sam trudna, pa sam sve osećala i proživljavala deset puta jače nego inače. Dan za danom, sedela sam ispred monitora i pratila prenos iz gnezda. U Slavoniji je takođe bilo sumorno i kišovito. Gledala sam tu bespomoćnu rodu na krovu, kako čeka. Osim nje, čekalo je još nekoliko nas koji smo svim srcem i dušom navijali da se Klepetan vrati. Od jutra do mraka posmatrali smo vrh slavonskog krova uživo. Muž bi dolazio sa posla i uvek me zaticao u istom položaju, kako gledam istu stvar. Govorio mi je da nisam normalna, da moram da izađem i uzmem vazduha, da sam se previše deprimirala zbog dve rode, ali ja nisam mogla da prestanem. Prosto sam bila sigurna da će on da se vrati i da ja moram da budem tu i vidim taj trenutak. Svi portali su pisali o tome, ljudi su se opraštali od Klepetana, a presudan momenat se desio kad je i Malena odustala. Primila je mladog rodana u gnezdo i to je bilo to. Poželeli smo im sreću, lajvstrim se ugasio i krenuli smo dalje sa svojim životima. Ja bih, svaki put kad pomislim na to, osećala knedlu u grlu. Nerviralo me što najpoznatiji rodan na ovim prostorima nije čipovan, nego tako prepušten slučaju leti trinaest hiljada kilometara do južne Afrike i nazad. Razmišljala sam šta mu se desilo. Da li je poginuo negde usput ili je samo povređen?
Onda je došlo lepo vreme i južina se povukla iz naših tkiva. Granulo je sunce, izašla sam u restoran na ručak i čekala muža da mi se pridruži posle posla. Kad je stigao, rekao mi je:
– Pogodi šta se dogodilo?
– U vezi čega?
– Desilo se nešto super. Šta bi ti, od svega na svetu, sad najviše volela da se desi?
Skočila sam sa stolice i rekla:
– VRATIO SE KLEPETAN??!
– Da.
Zagrlila sam muža i počela da plačem. Svi smo digli ruke od njega, a on se vratio. Oterao mladog rodana, porazbijao jaja i razrušio gnezdo. Onda je sa Malenom krenuo od nule.
Ne mogu reći da mi nije bilo žao i mladog rodana i razbijenih jaja, ali bilo mi je jasno da tip poput Klepetana, koji svake godine leti hiljade kilometara do svoje drage i na tom putu ga još ništa nije pokolebalo, nije baš muškarac sklon kompromisima. Naći će mladić sebi već neku simpatiju, Malena je Klepetanova i božija.
Priča o njima je postala viralna u Americi. Oni su Elizabet Tejlor i Ričard Barton rodinskog sveta.
Kad dođe mart i uhvati vas prolećni neizdrž, pomislite samo kako su izgledala proleća poslednjih sedamnaest godina, u ovom gnezdu u Slavoniji. To gnezdo je tada postajalo pupak čitavog zaljubljenog sveta koji čezne i čeka i nada se.

                                                            ***

Prošle godine je Klepetan poslednji put sleteo u Slavoniju. Bio je vidno iscrpljen i umoran. Proleće je bilo hladno pa nisu uspeli da dobiju mlade, jaja su se smrzla u gnezdu. Mesec dana kasnije, odleteo je i nikad se više nije vratio. Gospodin Stjepan kaže da je otišao da umre. Rode nikad ne čekaju smrt u gnezdu – kad osete da im se približava, odlete ka njoj. Malena je tugovala mesecima, odbijala hranu. Da je Stjepan nije pojio i kljukao, umrla bi za njim.

Ljudi kažu da njihova priča ima tragičan kraj, ali ja ne mislim tako. Za mene su oni uspeli. On nikad nije odustao od nje, nije je izneverio. Svakog proleća je bio tu, pa i tog poslednjeg. Vratio joj se i tek onda umro. Nije umro usput, nije je ostavio da čeka. Preleteo je trinaest hiljada kilometara da bi poslednjih mesec dana proveo s njom. To nije priča s tužnim krajem. To je priča o onima koji su ostali zajedno do smrti i koje je jedino smrt mogla da rastavi.

Fotografije: Unsplash