Vozimo se i slušamo muziku. Preskačemo pesme koje nam se ne uklapaju u trenutak. Onda počne neka dobra, pa uživamo u mislima i asocijacijama, ćuteći. Grad je u saobraćajnom špicu, gužva, ali ne prevelika. Krenuli smo bez cilja, uvek puna ulica Kneza Miloša, šuma u Košutnjaku, rakovički nepoznati predeli i naselja. Povratak u grad. Onda on kaže da treba da se prevezemo preko Dunava. Skelom. Smejemo se oboje, čuj skelom. Pančevac i Dunav. Onda neka skladišta i prav put pred nama. Pitam gde ćemo da skrenemo, da se vratimo kući, ovako odosmo ko zna gde. Sugerišem neko isključenje. Ne znam da je to ča ča ča kraj. Ostajem u blaženom neznanju, hvalim te bože da ga te daljine nisu zvale. Pokvarilo bi naše putovanje jer iako smo bili blizu i otišli nakratko, putovali smo ko zna gde, u daleke predele, na pravi mini odmor. Nismo znali ni za šta i ni za koga. Blaženo neznanje.
Trenutno nema komentara! Budite prvi