Bacam kamenje na sistem: Neki od najzanimljivijih filmova o anarhistima i njima sličnima
Nedavno je iz različitih pravaca i iz raznoraznih instanci nanovo silno rabljena reč „anarhisti“, bez imalo zalaženja u njen stvarni označiteljski potencijal i njenu sposobnost da ukaže na dosta toga suštinski različitog a iz domena nemirenja sa stanjem stvari – ovde, drugde, bilo gde… A sa pojmom anarhizma u neku se ruku čovek-namernik može upoznati i zgodnom prečicom – putem, recimo, petnaest filmova koji na ovaj ili onaj način posežu upravo za tim motivom.
- The Baader Meinhof Complex (2008)
Uz takođe nezaboravno Poslednje skretanje za Bruklin, nemački sineast Uli Edel je u svom Slučaju Bader Majnhof definitivno pokazao najbolju autorsku i kreativnu formu, a ova detaljistička hronika o nastajanju, delovanju i ratu nemačkog državnog aparata protiv tog čuvenog radikalno-levičarskog pokreta poslužila je kao plodno tle za snažnu i veoma emotivnu priču o drastičnim pokušajima ispravljanja barem nekih od krivdi u svetu koji gotovo da uopšte ni ne mari za to.
- The Black Power Mixtape 1967-1975 (2011)
Ovaj maestralan dokumentarac na zadivljujući način spaja svoja tri jednako važna uporišna stuba – dokumentarističku žeđ za neulepšanom istinom, moć muzike i podsećanje na radikalnije vidove otvorene borbe unutar crnačkih emancipatorskih pokreta protiv represije i tlačenja ove ili one vrste.
- The Strawbery Statement (1968)
Sada u dobroj meri (nepravično) zaboravljen, ovaj i svojevremeno i kod nas popularni film (preveden kao O jagodama i krvi) na tu i obližnje teme spaja pažnje vredan pokušaj hvale motiva anarhističke pobune, priče o odrastanju i zahteva mladalačke melodrame.
- Brazil (1985) & 12 Monkeys (1995)
Mimo onoga što znamo iz zaostavštine Letećeg cirkisa Montija Majtona, Teri Gilijam se čak u dva svoja značajna i u svakom pogledu kreativno ambiciozna i zahtevna filma bavio i motivima anarhističkog poriva za pobunom bez obzira na evidentnu disproporciju snaga između pobunjenih i tlačitelja, pa još sve to pod kišobranom distopijski obojene metfore o suštinskom nepostojanju pune slobode duše i duha.
- Land and Freedom (1995)
Prekaljeni Ken Louč, još od ranog mu remek-dela Kes (1969), često je posezao za idejama anarhizma i slobode koju one sa sobom nužno baštine i nose, a najočiglednije je to možda bilo u filmu Za zemlju i slobodu, u kojoj se bavio osobenostima španskog građanskog grada i međunarodnih boraca za slobodu ugnjetavanih, a uz podosta omaža stilu koji bi se mogao opisati i kao cinema verite.
- They Live (1988)
Distopijski obojenom pobunom protiv nametnutog jednoumlja (pa još konzumerističkog tipa) pozabavio se Džon Karpenter u ovom svom srčanom i izrazito rečitom i ilustrativnom B akcijašu sa primesama horora (i, naravno, (para)naučne fantastike).
- Punishment Park (1971)
U ovom duboko uznemirujućem pseudo-dokumentarcu neprikrivene levičarske ideološke potke gledaoci su mogli da prate užase progona hipija, begunaca od regrutacije i odlaska u infernalno grotlo Vijetnamskog rata, te raznorodnih boraca protiv represivnog establišmenta. Ovo je jedan od retkih filmova koji zaista zaslužuje odrednicu hrabrog, pa i neustrašivog filma koji svakako nije za svakoga.
- Suburbia (1983)
Autorka Penelopa Sferis (koja će u narednoj deceniji publici podariti posve drugačije intoniran Vejnov svet) u ovom svom ranijem ostvarenju ukazala je na čvrste, možda i trajno neraskidive veze između supkulturnih muzičkih pravaca, sa jedne, i buntovništva i anarhističkih pobuda, sa druge strane.
- The Edukators (2004)
Premda to na prvih par pogleda možda i ne izgleda tako, i savremeni nemački film, nakon nešto ranijih filmova Ulija Edela, Volkera Šlondorfa i Margarete fon Trote, prilično često problematizuje anarhističke pokrete i nastojanja da se borbom izmeni porazno stanje ne samo ideoloških i ekonomskih prilika (tu su još i ostvarenja Sofi Šol i Šta raditi u slučaju požara, na primer). Najcelishodnije iole novije nemačko ostvarenje po toj osnovi jeste odličan film Edukatori.
- Fight Club (1999)
Uz Sedam, ovaj najznačajnjii Finčerov film (na dosadašnjem uzorku) iz Palahnjukovog romana hrabro je preuzeo tu upadljivu anarho-nit i preneo je u medij studijskog/repertoarskog filma koji se obraća što je moguće široj i brojnijoj publici. Naravno, to je tek jedan od slojeva te priče i tek jedan od brojnih načina iščitavanja onoga što i filmski Borilački klub može-biti predstavlja.
- Babe (1995)
Pomalo neočekivano, anarhistički žest zatičemo i u ovom šarmantnom i lahorastom, a sasvim zasluženom blokbasteru; prasence Bejb će, hrleći u susret vlastitoj slobodi, zapravo pokrenuti revoluciju na farmi sa koje bi da utekne, a takvim damarima neće, čini se, odoleti ni filozofskoj pomirenosti sa onim neumitnim veoma sklona krava.
- Accepted (2006)
Reditelj Stiv Pink pod izgovorom dobronamerne i poletne komedije u ovom ipak znato višeslojnijem ostvarenju u stvari stvara omaž kontrakulturnom instinktu, odnosno, porivu da se pred striktnim establišmentom pobegne, ako je moguće, u raj skrojen po vlastitoj meri. Posebno je zanimljjivo što svi ti odbačeni, neuspešni studenti sigurnu luku pronalaze pod okriljem instant-fakulteta za zabušante, što, između ostalog, potcrava surovu i neizbežnu prirodu života u raljama liberalnog kapitalizma – gde se od sistema može pobeći prvenstveno, ako ne i isključivo u kakvu-takvu njegovu repliku.
- Rani radovi (1969) & Mlad i zdrav kao ruža (1971)
Jugoslovenski i srpski film i ne može da se podiči nekakvom iole postojanijom tradicijom filmova na ovu temu i motive. Međutim, uvek ima opravdanja i rezona podsetiti na dva značajna i kinestetski iznimno uspela klasična „neposlušna“ filma – na slobodarske Žilnikove Rane radove i na Mlad i zdrav kao ruža Jovana Jovanovića, koji je tamo, početkom sedamdesetih godina 20. veka, anticiprao pankersku srdžbu, a koji je pre nekoliko godina (naravno, slučajno) dočekao prilično direktan i veran odraz – u Bonelovoj Nocturami iz 2016. godine.
Naslovna fotografija: Constantin Film Verleih