Pročitajte prvih nekoliko stranica najvećeg književnog hita godine, romana „Lažljivi život odraslih“ Elene Ferante

Najpopularnija spisateljica današnjice Elena Ferante objavila je ove godine roman Lažljivi život odraslih, koji se za svega nekoliko meseci prodao u neverovatnih 400.000 primeraka u Italiji, a očekuje se da će te brojke premašiti 2 miliona nakon što on izađe i u ostatku sveta.

Podsećamo vas, ovaj roman će biti dostupan u Srbiji već od 1. septembra u knjižarama Bookastore u Beogradu (Cara Lazara 12/Cara Dušana 68) i na sajtu www.booka.rs, a odmah potom u knjižarskim lancima Delfi i Vulkan, kao i svim boljim knjižarama u Srbiji.

U nastavku možete pročitati prvih nekoliko stranica romana Lažljivi život odraslih Elene Ferante, koji će po svemu sudeći biti najveći književni hit ove godine.

Dve godine pre nego što je otišao od kuće, moj otac je re­kao mojoj majci da sam veoma ružna. Tu rečenicu je izgovorio tiho, u stanu koji su moji roditelji, čim su se venčali, kupili u rejonu Alto, na vrhu Ulice San Đakomo dei Kapri. Sve – prostranstvo Napulja, plavičasta svetlost ledenog februara, te reči – ostalo je nepomično. Ja sam se pak izvukla, i nastavljam da se izvlačim čak i sad, kroz ove redove čiji je cilj da napišu moju priču, iako zapravo nisam ništa, ništa svoje, ništa što je imalo početak ili kraj: samo zamršeno klupko za koje niko, čak ni ona koja u ovom trenutku piše, ne zna da li sadrži pravu nit priče ili predstavlja samo zamršenu patnju, bez iskupljenja.

2.

Mnogo sam volela svog oca, on je uvek bio ljubazan čo­vek. Imao je lepe manire savršeno usklađene s vitkim telom na kome je odeća uvek delovala broj veće, što ga je u mo­jim očima činilo nedostižno elegantnim. Crte lica su mu se odlikovale prefinjenošću – duboke oči s dugim trepavicama, savršen nos, pune usne – čiji sklad ništa nije kvarilo. U svim prilikama mi se obraćao veselim tonom, kakvo god bilo njegovo ili moje raspoloženje, i nikad se nije zatvarao u svoju radnu sobu – uvek je nešto učio – a da mi pre toga ne uputi makar osmeh. Naročito je uživao u mojoj kosi, ali danas mi je teško da kažem kad je počeo da mi je hvali, možda već kad sam imala dve ili tri godine. Izvesno je da smo, tokom mog detinjstva, vodili ovakve razgovore:

„Kakva lepa kosa, kakav kvalitet, kakav sjaj, hoćeš li da mi je pokloniš?“

„Neću, moja je.“

„Pokaži malo velikodušnosti.“

„Ako hoćeš, mogu da ti je pozajmim.“

„Odlično, ja ti je u svakom slučaju neću vratiti.“

„Imaš već svoju.“

„Ovu koju imam uzeo sam od tebe.“

„Nije tačno, lažeš.“

„Proveri: bila je previše lepa, pa sam ti je ukrao.“

Ja sam proveravala, ali igre radi, znala sam da mi je nikad ne bi ukrao. I smejala sam se, mnogo sam se smejala, s njim sam se zabavljala više nego s mojom majkom. Uvek je želeo nešto moje: jedno uvo, nos, bradu, govorio je da su tako savršeni da ne može da živi bez njih. Obožavala sam taj njegov ton, neprekidno mi je dokazivao koliko sam mu neophodna.

Naravno, moj otac nije bio takav sa svima. Ponekad, kad bi ga nešto mnogo zaokupilo, imao je naviku da uznemireno spaja prefinjen govor i neobuzdane emocije. U drugim prilikama je pak bio odsečan, i pribegavao je kratkim, izrazito preciznim rečenicama, toliko konkretnim da se niko nije usuđivao da mu odgovori. Bila su to dva oca veoma različita od onog koga sam volela, i njihovog prisustva sam počela da postajem svesna kad mi je bilo sedam ili osam godina, slušajući ga kako razgovara s prijateljima i poznanicima koji su ponekad dolazili u naš stan na vatrene skupove na kojima se diskutovalo o problemima koje nisam razumela. Uglavnom sam s majkom sedela u kuhinji i jedva da sam obraćala pažnju na njihove prepirke, na nekoliko metara udaljenosti od mene. Međutim, ponekad sam, kad je moja majka imala posla pa se i ona zatvarala u svoju sobu, ostajala sama u hodniku, da se igram ili čitam, naročito da čitam, rekla bih zato što je moj otac mnogo čitao, kao i moja majka, a meni se sviđalo da budem poput njih. Nisam obraćala pa­žnju na rasprave, igru ili čitanje prekidala sam samo kad bi iznenada nastupila tišina, pa su se javljali ti nepoznati glasovi mog oca. Od tog trenutka on je preuzimao komandu i ja sam čekala da se skup završi kako bih otkrila da li je ponovo postao onaj stari, onaj koji je govorio ljubazno i nežno.

One večeri kad je izgovorio tu rečenicu, tek što beše sa­znao da mi u školi ne ide dobro. To je bila novina. Počevši od prvog razreda osnovne škole, uvek sam bila dobra i tek tokom poslednja dva meseca počelo je loše da mi ide. Međutim, mojim roditeljima je moj školski uspeh bio veoma va­žan i prve loše ocene naročito su uznemirile moju majku.

„Šta se događa?“

„Ne znam.“

„Moraš da učiš.“

„Učim.“

„U čemu je onda problem?“

„Neke stvari zapamtim a neke ne.“

„Uči sve dok ih sve ne zapamtiš.“

Učila sam do iznemoglosti, ali rezultati su i dalje bili razočaravajući. Baš tog popodneva je moja majka otišla da razgovara s nastavnicima i vratila se veoma nezadovoljna. Nije me grdila, roditelji me nikad nisu grdili. Samo je rekla: najnezadovoljnija je nastavnica matematike, rekla mi je da možeš da savladaš gradivo, ako se potrudiš. Potom je otišla u kuhinju da spremi večeru, a za to vreme je moj otac stigao kući. Iz svoje sobe sam čula samo da mu prepričava žalbe nastavnika, shvatila sam da, kako bi me opravdala, poteže prve pubertetske promene. Međutim, on ju je prekinuo jednim od onih svojih glasova kojima se sa mnom nikad nije služio – napravivši čak ustupak dijalektu, koji je u našoj kući bio sasvim zabranjen – i dopustio je da mu iz usta izleti nešto što sigurno nije želeo da iz njih izađe:

„Nema pubertet s tim nikakve veze: počinje da liči na Viktoriju.“

Da je znao da mogu da ga čujem, sigurna sam da se ni­kad ne bi izrazio na taj način, toliko dalek od naše uobičajene vesele neozbiljnosti. Oboje su verovali da su vrata moje sobe zatvorena, uvek sam ih zatvarala, i nisu shvatili da ih je jedno od njih dvoje ostavilo otvorena. Tako sam, s dvanaest godina, iz očevog glasa, prigušenog od napora da govori tiho, saznala da postajem poput njegove sestre, žene u kojoj su se – slušala sam ga kako to govori otkad znam za sebe – savršeno spajale ružnoća i zloba. Ovde bi mi neko mogao prebaciti: možda preteruješ, tvoj otac nije doslovno rekao: Đovana je ružna. Tačno je, nije mu bilo u prirodi da izgovara tako grube reči. Međutim, to je za mene bio period velike krhkosti. Već godinu dana sam imala menstruaciju, grudi su mi postale previše uočljive i stidela sam ih se, plašila sam se da smrdim, neprekidno sam se prala, u krevet sam odlazila bez volje i bez volje sam iz njega ustajala. U tom periodu, jedinu utehu, jedinu sigurnost, nalazila sam u tome da on obožava apsolutno sve na meni. I zato je to što me je uporedio s tetkom Viktorijom bilo gore nego da je re­kao: Đovana je nekada bila lepa, sad je pak poružnela. U mom domu, Viktorijino ime je izgovarano kao ime nekog čudovišta koje prlja i zarazi sve što dotakne. O njoj gotovo ništa nisam znala, videla sam je svega nekoliko puta, ali sam iz tih prilika – u tome i jeste stvar – pamtila samo gađenje i strah. Ne gađenje i strah koje je u meni mogla izazvati ona sama, nimalo je se nisam sećala. Ono što me je plašilo bili su gađenje i strah koje su prema njoj osećali moji roditelji. Moj otac je o sestri oduvek govorio mračno, kao da ona obavlja sramne rituale kojima kalja sebe i sve one s kojima dolazi u dodir. Moja majka je pak nikad nije pominjala i, štaviše, kad je pokušavala da smiri muževljeve izlive besa, trudila se da ga ućutka, kao da se plaši da bi ga ona, gde god da se nalazi, mogla čuti i smesta dojuriti Ulicom San Đakomo dei Kapri, dugim koracima, iako je u pitanju bio dug i strm put, dovukavši namerno sa so­bom sve bolesti obližnjih bolnica, uleteti u naš stan na šestom spratu i, bacajući iz očiju besne crne munje, porazbijati sav nameštaj, a nju ošamariti ukoliko se samo usudi da se pobuni.

Roman Lažljivi život odraslih Elene Ferante se od 1. septembra može poručiti na www.booka.rs