Trubaduri (nekako uvek) u zao čas: Kritika filma „Bill and Ted Face the Music“
U nekoliko redaka – reditelj Din Parizo se odlično pokazao na zbilja nezgodnom, možda i vratolomnom zadatku pravljenja nastavka voljenih i ikoničnih filmova posle trideset i kusur godina prohujalih u odnosu na prva dva naslova u ovoj neočekivano žilavoj franšizi. Osim toga, postavka o dva zgubidana i zaluđenika za rokenrol kojima tu i tamo zapadne da spasu svet od potpunog uništenja i u novom izvođenju ima smisla i šarma, a pritom pričamo o komediji koja je ono možda najvažnije – jednako duhovita koliko je i smešna.
Bil i Ted su i sada nerazdvojni (zapravo, njihov odnos je poranio, u smislu da je par decenija ranije anticipirao novomilenijumski, nedavno sklepan fenomen nazvan bromance), i dalje se zaluđuju uspehom koji se nikada (ponovo) neće zbiti, brakovi sa putnicama kroz vreme, odbeglim princezama su klimavi i na tački raspada, ali su im barem kćerke preuzele štafetu krupnih snova bez puno osnove i džabalebarenja, naravno, u ritmu rokenrola i grmljavine gitara. Dakle, sve je u skladu sa očekivanjima, baš kao što nikoga ne iznenađuje što će Bil i Ted, gle čuda, ponovo dobiti zadatak da praktično u hodu komponuju pesmu svih pesama, onu koja će spasiti svet nove ture uništenja i poništenja.
Na ključnom planu, planu vlastite mitologije, ovaj film uspeva da gledaocima pruži jasan razlog svog postojanja; ovo jeste film nostalgije (kalup je, kanda, pukao, jer ovakvih ili dovoljno sličnih filmova i ekstravaganci više nema, posebno ne u produkcijski višim, studijskim ligama), ali ta nostalgija deluje dovoljno utemeljeno i iskreno. Taj suštinski rudimentaran dramaturški zahvat koji se oslanja na spoj i mešavinu komedije naravi, komedije zabune i motiva putovanja kroz vreme nanovo dobro funkcioniše, a nova priča nudi i nekoliko zaista svežih rešenja, pa još unutar tih granica filma koji je postavljen tako da mu je metatekstualnost naprosto neizbežna. U tom smislu, film najbolje i najživlje funkcioniše kada se, zajedno sa ostarelim, ali, međutim, ništa zrelijim i samoosvešćenijim udarnim dvojcem, prošetamo kroz niz njihovih mogućih, paralelnih inkarnacija, gde filmima dovoljno prostora da se razmahne i mimo narečenih međa vlastite mitologije.
Istina, potrebno je neko vreme, frtalj sata do dvadeset minuta, da nova avantura Bila i Teda napravi novopridošlim gledaocima novu kopču sa dva prethodna filma, ima u tom delu izvesnih klimavosti, a i šteta je što više prostora nije dato likovima ćerki, ali brzo tu sve dolazi na svoje, i na scenu stupa umeće Dina Parizoa da i od ne previše svežeg materijala (baš kao u slučaju rimejka klasika Fun with Dick and Jane) napravi ne samo fukcionalan, nego i neusiljeno zabavan film na dobro znane teme. I Aleks Vinter i Kijanu Rivs su vidno nadahnuti, oni i njihova, sada je to već potvrđeno, postojana i komplementarna glumačka hemija, sijaju poznatim sjajem, s tim da je ovo možda prvi veći film u kome je vidno i da je neprolazno-mnogovoljeni Kijanu ostario. Uostalom, film, pa i repertoarskih ambicija, a što Bill and Ted Face the Music to svakako jeste, je dobrim delom san, baš kao što i Bil i Ted iznova sanjaju možda oduvek upitne i davnih dana dosanjane snove, a u snovima nas ima i starih, ali, ipak, i dalje živih i prpošnih.
Ovo nije prevratnički film, po pitanju kvalitativnih dometa nije ni prići remek-delu Galaxy Quest, ranijem filmu pominjanog Dina Parizoa, takođe SF komediji, ali jeste ne samo upotrebljiva i znalački skockana razbribriga i bolji film nego što su to polazna dva u serijalu, već i uspeo film nostalgije, koji, pritom, pokazuje kako se dostojanstveno može pristupiti i nositi sa povelikim bremenom nastavka kultnih klasika, koji su u međuvremenu transcendirali i u domen šire shvaćene popularne kulture. Naravno, ali neka o tome glavu lupaju studijske glavešine i finansijeri, pitanje je da li će ovaj film uspeti da dobaci i očara i mlađe naraštaje, ne nužno spremne za ovoliku količinu primenjenog retro-ugođaja, nostalgije i autoreferenosti. Sve i da ste mnogociničan i visoko zahtevan i sitničav poklonik prethodnih dela, ovo ostvarenje trebalo bi da vas zadovolji, makar do kote diskretne četvorke kao ocene u metforičkom ukupnom zbiru.
Fotografije: Orion Pictures
