Filmski prikaz: Da li „Tenet“ Kristofera Nolana nudi dovoljno jake razloge za povratak u bioskop?

Među mnogobrojnim direktnim i indirektnim žrtvama kovid-virusa našli su se i bioskopi koji su zatvoreni u martu 2020. godine, u trenutku kada je procenjeno da predstavljaju opasnost za širenje zaraze. Danas, gotovo šest mesesci od „poslednje bioskopske predstave“, početak distribucije novog filma Kristofera Nolana budi nadu u svetu i kod nas da će se sve polako vratiti u normalu, ili, makar, u privid normale. Bioskopi su nedavno ponovo otvorili svoja vrata, a upravo je već više puta odlagani Tenet prvi krupni naslov koji je stigao pred kino publiku. Dok čekamo da saznamo koliko će novca Nolanov film zaraditi (što će i presuditi da li će u distribuciju biti pušteni i drugi planirani „pljačkaši blagajni“), svako od nas će morati sam da prelomi da li je spreman da se vrati u bioskop ili nije.

Tenet je 200 i nešto miliona dolara vredan, dva i po sata dug akcioni spektakl, jedan od onih filmova koji su „veći od života“ i koji su pravljeni baš za veliko platno. U najavama je opisan kao „Bond na tripu“, što svakako jeste, bar do određene tačke, tačno. Akcije u filmu ne manjka i istinski je spektakularna, uz to, po oprobanoj bondovskoj recepturi, smeštena na različite geografske tačke (Mumbaj, Oslo, Talin…). Četiri lika su ključna. Tu je zgodni i neustrašivi protagonista (Džon Dejvid Vošington kao neimenovani CIA agent), njegov snalažljivi pomoćnik (Robert Patinson kao Nil), otmena dama u nevolji (Elizabet Debicki kao Ket) i dijabolični negativac koji ima samo jednu želju: da uništi čitav svet (Kenet Brana kao ruski tajkun Andrej Sator). Tu su i drugi likovi (trgovci oružjem, plaćene ubice, raznorazni agenti, naučnici i vojnici), ali su oni gurnuti u drugi i treći plan, doduše sa bar pola tuceta upečatljivih pojavljivanja na kraće (Dimpl Kapadija, Aron Džonson, Majkl Kejn, Himeš Patel, Fiona Durif, Martin Donovan). Dosta toga u ovom filmu jeste bondoliko, s tim da se ne radi o kopiji već o nadogradnji. Tenet je u gledalačkom pogledu znatno zahtevniji film od bilo koje avanture tajnog agenta 007. Nolan sklapa film-glavolomku i to je ono što njegovu novu režiju čini posebnom u ovkiru tzv. blokbaster ponude koja, po nepisanom pravilu, stremi što uprošćenijoj naraciji. Samo, da li je Tenet baš toliko cerebralan i pametan koliko se upinje da bude? Ne bih rekao.

Imajući u vidu koliko smo dugo čekali Tenet (film je prvobitno trebalo da ima premijeru sredinom jula, ali je usledilo višemesečno odlaganje za odlaganjem zbog pandemije), ulozi su vremenom podignuti, pa samim tim i očekivanja. Nolan ovde bira zanimljiv pristup: Tenet je svojevrsna himera nastala spajanjem možda i dva najistaknutija ostvarenja iz njegove filmografije: Mementa (zamršen narativ sa ispremeštanim vremenskim tokovima) i Početka (stvaranje čitavog jednog paralelnog/alternativnog sveta i njegovih pravila). Poigravanje sa vremenskim tokovima nije strano Nolanu (setimo se, na primer, njegovog naučnofantastičnog filma Međuzvezdani od pre 6 godina), s tim da je u Tenetu otišao najdalje. Toliko daleko da jedno gledanje definitivno nije dovoljno kako bi se film u potpunosti razumeo. Neki će to doživeti kao izazov. Mene je ovakav pristup, usred ovog uzbuđenja ali i nelagode zbog povratka u bioskopsku salu, onespokojio. Želeo sam da me film „podigne“ i ubedi da je vredelo provesti dva i po sata sa maskom na licu. Kada je počela odjavna špica, iz sale sam izašao više zbunjen nego zadovoljan.

Robert „novi Betmen“ Patinson i Elizabet Debicki su odlični u poverenim im rolama, mada je njena uloga mogla da bude napisana sa manje zaplitanja u klišee (uz to, tu je i jedan „tehnički“ problem: žena koje je visoka preko metar i devedeset veoma teško može da deluje fizički ugroženo, naročito ako je zlostavlja muškarac u lošoj kondiciji, uz to od nje niži za dve glave). Patinson je tokom ovih godina od kada je prisutan na filmu sazreo u zaista kvalitetnog glumca i zaista mislim da je vreme da mu oprostimo grehe mladosti. Uloga Nila nije najzahvalnija, ali ju je on učinio svojom i dao slojevitost liku koja verovatno nije ni postojala u scenariju. Sin Denzela Vošingtona, Džon Dejvid, svakako poseduje fizikus potreban za ulogu, mada primetno zaostaje za ocem po pitanju glumačke ubedljivosti (što i ne čudi, imajući u vidu da mu je ovo prva uloga – pa još glavna – u spektaklu ovog kalibra). Ipak, sa njim „može da se radi“. Najveći glumački problem Teneta je Kenet Brana. Ubedljivo. Njegov Andrej Sator je trebalo da bude mračno središte filma, tragični junak sa snažnim porivom za (auto)destrukcijom. Trebalo je. Ali, to se nije dogodilo. Brani ova uloga nimalo ne odgovara i njegovo prisustvo ozbiljno šteti filmu. Ali to nije Branina greška, već Nolanova. Reditelj tog iskustva i renomea morao je bolje da odabere. Nije da nije imao odakle da bira.

Nakon otprilike sat vremena, film postaje sve začudniji i teži za praćenje, sve do velike bučne završnice tokom koje sve pršti od eksplozija i vrca od raznoraznih preokreta. Toliko toga se dešava, a opet… vreme kao da je stalo… Negde pri početku priče, sveznajuća naučnica (u tumačenju francuske glumice Klemans Poezi) kaže glavnom junaku: „Ne pokušavaj da razumeš. Oseti“. To bi možda bio i najbolji savet koji mogu da vam dam kada je u pitanju ovaj film. Ne pokušavajte da shvatite njegovu logiku, samo se prepustite vizuelnim uzbuđenjima i ne upinjite se (bar ne prilikom prvog gledanja) da pohvatate konce priče. Tenet je skrojen sa velikom pažnjom, najvećim delom majstorski realizovan i precizan poput hirurškog reza skalpelom. A opet, istovremeno je hladan i samodovoljan, pretenciozan i povremeno naporan. Ipak, pored pogrešnog izbora Brane, Tenetov najveći greh je to što ne uspeva da izazove (bar je tako bilo u mom slučaju) bilo kakav emotivni angažman. Nema u njemu šta da se oseti, središte ove podmazane mašinerije od filma je sasvim šuplje.

Fotografije: Warner Bros.