Kad kao mlad čovek, na primer za lektiru, pročitaš grčke tragedije, Kafkin Proces ili neku od Remarkovih knjiga ili već tako neku klasičnu literaturu, postane ti jasno da bunt i nepristajanje nema mnogo efekta protiv jačeg neprijatelja, ali da daje smisao životu. Onda ti se ti procesi dese i u stvarnom životu, više njih, pa ljudi ne samo što izgube želju za buntom nego i počnu da pristaju na sve i svašta, jer znaju da je svaka borba besmislena. A onda izgube i smisao i otuđe se od sebe i počnu da žive u nekom simulakrumu, jer se bez nekog „smisla‟ ipak ne može.
Živimo u specifičnim trenutku, koji možda nije mogo različit po svojoj prirodi od drugih specifičnih trenutaka kojih je istorija puna. On je specifičan zato što je naš i što je baš nama zapalo ovo parče istorije. Svaka generacija ga dobije. Zato mi je dragocena svaka inicijativa koja priziva ono što nam je bilo normalno, život koji će se vratiti, dragoceni su mi ljudi koji bez obzira na ružnu stvarnost biju te bitke za normalnost, koji se ne valjaju u blatu dominantne ružne svakodnevnice, koji imaju dovoljno snage za osmeh, koji veruju da će sve biti ok i za to će da se potrude. Zato nepristajanje znači da uključite mozak, razmišljate o svom životu i ne prestanete da se borite.
Ostali članci
Trenutno nema komentara! Budite prvi